Partizanov igrački korak unapred

Nije to još uvek nivo koji zahteva Partizan, nivo na kome od dolaska na klupu insistira Saša Ilić, niti je Tobol realan parametar vrednosti, ali kada uporedite mečeve crno-belim sa Zemunom, Mačvom i Unom Štrasen i povučete paralelu sa sinoćnjim protiv Kazahstanaca, crno-beli su definitivno napravili korak unapred. Pre svega na motivacionom planu, jer su rivala prvi put od početka rada sa novim stručnim štabom bar 80 minuta držali u "mišolovci", a i u igri se video napredak, u ideji, organizaciji, načinu na koji tim napada ili se brani.

Gorak ukus sa Luksemburžanima, oscilacije, pa i poraz protiv IMT verovatno su Sašu Ilića naveli na mučne misli, kasnije i na neke radikalnije poteze. To se pre svega odnosi na pomeranje Milana Vukotića na poziciju defanzivnog veznog, jer ono što je trener crno-beli dobio od crnogorskog ofanzivca u 70-tak minuta sa Tobolom (toliko je otprilike pokrivao tu poziciju), nije dobio ni od jednog drugog fudbalera na tom mestu u prethodnim utakmicama.

Preporučujemo

Pre svega želju Vukotića da u svakom trenutku preuzme odgovornost na sebe, da prihvati loptu iz poslednje linije, sve i da ima čuvara na leđima, da se ponudi kao rešenje i, što je najvažnije, da kreira svaki napad pasom unapred kada god je u mogućnosti. Njegov igrački performans sa Kazahstancima je rasteretio ostatak veznog reda i omogućio ostatku manevra da prikaže ono najbolje od sebe. Bogdan Kostić i Milan Aleksić (posebno u drugom delu) u centralnom delu, te krila Demba Sek i Ibrahim Zubairu mogli su da pokažu pun kapacitet napadačkog arsenala., mada se i njima ne može spočitavati odgovornost u defanzivnoj tranziciji, jer su zaista dali sve od sebe. Kao uostalom i ceo tim, sa sve rezervistima, čemu u prilog i ovacije navijača na poluvremenu i kraju utakmice.

Gde još uvek škripi?

Reče i sam Saša Ilić da ne želi da "traži dlaku u jajetu" posle tri gola razlike, no, i sam je napomenuo da neke stvari mora da koriguje. Apostrofirao je sebičnost, ponekad i neodgovornost koja ogreza u zabavljanje, posebno u završnici utakmice, kao anomaliju koja prati postojeći tim Partizana, a koju će ozbiljniji protivnik znati da kazni. Prećutao je, verovatno usled pozitivnog utiska, sjajne atmosfere koju su priredili navijači, do prvog sastanka, probleme u defanzivi, sa Kazahstancima posebno prilikom reakcija na duge lopte. Anticipacija, čitanje određenih situacija... Prosto rečeno, Partizan jednostavno mora da nadogradi bar dve pozicije u poslednjij liniji, ukoliko želi nešto više.

Prećutao je i činjenicu da Partizan, dok čeka da Brazilca Žea da se smiluje i dovede u pristojno stanje, pa i oporavi od sitne povrede, nema prvog napadača koji može da zadrži loptu, da je primi, odloži, jer se Erik Kojzek, takođe fanatično borben i radan igrač, mahom "mačuje" sa istom... U ovom slučaju to daleko bolje razume, radi i sprovodi u delo rezervista Marko Lekić, čiji učinak za tim u tom pogledu je jasno vidljiv golim okom. A, od njega se to verovatno nije ni očekivalo, jer je prošle godine igrao u Srpskoj ligi.

Ima verovatno još stvari o kojima bi se moglo diskutovati, pozitivnih i negativnih. No, treba zastati, proslaviti evropsku pobedu bez primljenog gola, sjajnu Partizanovu publiku koja je u četvrtak uveče donela neslućenu energiju timu sa tribina i praktično ga pogurala možda i preko realnih mogućnosti u ovom trenutku.

Ta sinergija je donela veliku pobedu od tri gola razlike i (verovatno) miran revanš u Kazahstanu, a posle, što kažu "grobari" u šali – neka se spremi Hetafe.

(Telegraf.rs)