Ima i taj Hetafe za vađenje: Tišina u Partizanu nikada ne sluti na dobro

Preuzimanje odgovornosti u srpskom fudbalu nije jača strana, jer smo narod koji, u svim sferama društva, pa i sportu, mahom krivicu zbacuje na onoga pored sebe, bio zaista kriv ili nevin – svejedno je. Otuda je potpuno nevažno ko će danas, sutra ili za mesec dana u Partizanu preuzeti to breme, možda spakovati kofere – uprava, trener, deo igrača koji su očito zalutali u redove posrnulog velikana. Jer, biće to samo posledica nečega što je možda moglo biti sprečeno, iole ublaženo da je bilo takta, razumavanja i da je situacija u kojoj se tim zatekao na kraju prošle sezone analizirana valjano, a ne površno i po principu "ima nas na broju, to je najvažnije". A to je zapravo uzrok stanja u kome su se crno-beli zatekli posle četiri odigrana kola Superlige, beležeći tri kiksa, od toga dva poraza na svom stadionu.

Poslednji protiv Radničkog 1923, sa igračem više 65 minuta, doneo je u tišinu koja u Partizanu, svedoci smo godinama unazad, nikada ne sluti na dobro. Analizirati dan kasnije broj udaraca, posed lopte, utisak na terenu – promašena je tema, jer "lupanje glave" niti će vratiti vreme niti poništiti poraz koji je crno-bele ponovo uputio u jednosmernu ulicu. Ulicu kojom koračaju još od 2017. godine, kada su dupom krunom Marka Nikolića pocepali unapred pripremljeni scenario i time verovatno sebi presudili za dekadu i više od toga.

Preporučujemo

To očito ne može da promeni ni legenda kluba Saša Ilić, niti čelnici koji su pretekli posle raspolućivanja Uprave početkom leta. Ne mogu da promene, ali su možda mogli makar da ublaže, da je sagledavanje situacije bilo jasnije i da je usmeni plan o značajnijem ojačavanju igračkog kadra sproveden u delo. Odnosno, da se slušao glas trenera, koji je po dolasku, čak i u javnim istupima, isticao da su Partizanu potrebni nosioci koji prave razliku. Kičma tima, počevši od bar dvojice odbrambenih igrača – centralni defanzivac i levi bek, defanzivni vezni fudbaler, te napadač nalik Jovanu Miloševiću.

Tokom današnjeg dana, najkasnije sutra, biće predstavljena još dvojica ofanzivnih igrača, ali tema je promašena, jer Partizan u tom segmentu i nije toliko oskudan. Suština je da do danas nije angažovan centralni defanzivac, nije ni levi bek, pod izgovorom da se čeka igrač (Mario Jurčević) koji je posle operacije Ahilove tetive pauzirao skoro godinu. Pokušaj da se gurne u vatru mladi igrač iz škole okončao se tako što je isti na revanš meču sa Unom Štrasen dva puta podleteo pod loptu u sopstvenom petercu i četiri puta sa njom izašao van terena, a da ga niko nije ni napadao.

Ulogu na specifičnoj poziciji su potom preuzeli defanzivni vezni (?!) Samson Nvulu, na posletku i Vukašin Đurđević, po vokaciji desni bek ili štoper, koji se služi desnom nogom... To valjda govori dosta toga, a posledica je činjenica da je Partizan primao golove i gubio bodove na neverovatne načine od Zemuna, IMT-a, juče i od Radničkog 1923. Da je u revanšima patio pod naletima poluamatera iz Une Štrasen i Tobola, da poslednja linija tima "stavlja šlemove" svaki put kada ka njima leti duga lopta, nije u stanju da anticipira, pročita ili predoseti nameru rivala.

Neuspešna potraga za novim Miloševićem

I daleko od toga da je samo odbrana problem i sama snosi odgovornost. Tražeći nekog novog Jovana Miloševića, da pogađa mreže, razigrava i pokreće ceo tim, crno-beli su doveli dvojicu napadača od kojih ne može da se "sastavi jedan kršten". Umesto navedenog Miloševića, prvo je angažovan Erik Kojzek koji očito kuburi sa elementarnom tehnikom, nije u stanju da primi loptu ni po zemlji, ni iz vazduha, niti u stanju da dobije duel leđima, licem, odloži "fudbal" saigraču do sebe. Bljesak na samom početku sezone zamenilo je sivilo i more pitanja u vezi sa kvalitetom, jer radne navike i besomučno trčanje nisu prioriteti u opisu posla napadača.

Popravni sa strancem, Brazilcem Žeom na istoj poziciji je za nijansu bolji, ali je u tim u njemu, uz sirovu snagu i veštinu koja je naoko bolja od kolegine, dobio egoistu, kome su bonusi za učinak u ugovoru izgleda pomutili razum i utisak o njemu varira iz meča u meč. Od očaja (Mačva), sjaja (Tobol revanš), do novog očaja (Radnički 1923).

Da se ne vraćamo na početak priče i činjenicu da je nekolicina igrača došla sa belodanim viškom kilograma, da je i time neko morao da se bavi u 21. veku, u kome profesionalni igrači na najvišem nivou na pripreme dolaze na 70 odsto spremnosti. Da postoji i grupa koja misli da je Bogomdana, počevši od klinca koji sam odlazi i sam raskida pozajmicu u Mačvi, internacionalca koji bira utakmice, ne poštuje grupu, karantin, a ima i romantičnu pratnju na putovanjima...

U nekim srećnim vremenima u Partizanu bi brzo bili ukalupljeni i disciplinovani, učili bi i na malo rigoroznije načine gde su i čiji dres nose. A danas, sutra ili za nekoliko dana će umesto njih i njima sličnih drugi podmetnuti grbaču, verovatno snositi odgovornost, možda i napustiti klub.

Mada, u ovom trenutku to više ništa ne menja, jer je Hetafe ostao kao slamka spasa sezone koja neodoljivo nalikuje na prethodne.

Jer, ko se za Špance u fudbalu hvatao...

(Z. Ivković)