Bivši srpski fudbaler postao pesnik, završio na psihijatriji, a sada se vratio u reprezentaciju

Kada pričamo o fudbalerima i njihovim interesovanjima, jako retko nailazimo na umetnost. Ne sreće se često da je nekadašnji profesionalni fudbaler nakon karijere odlučio da bavi književnošću, a mi imamo svež primer pred našim očima. Ivan Ergić, nekadašnji reprezentativac Srbije je upravo krenuo tim vodama.

Rođen je u Šibeniku, odrastao u selu Gaćelezi, a krajem 90-ih godina sa porodicom je izbegao u Australiju, tokom ratnih godina. Tamo je kao 16-godišnjak postao jedan od najboljih fudbalera, sa Pert Glorijem osvojio titulu, a potom kao talenat prešao je nazad u Evropu u redove Juventusa.

Preporučujemo

Ipak, zlatne dane karijere od 2001. do 2009. proveo je u Bazelu, sa kojim je osvojio četiri titule i Kupa, da bi nakon dve sezone u Bursi, već 2011. sa 30 godina okačio kopačke o klin. Upisao je i 11 mečeva za reprezentaciju Srbije od 2006. do 2008. godine. Motivacija je bila glavni razlog, a kasnije je govorio o tome da je savremeni sport ogledalo kapitalizma.

- U toj sferi dokolice i kulture, kapitalizam je od igre napravio takmičenje i tako radnika uvlačio u svoju logiku, odnosno u svoju ideologiju, bez da je to izgledalo kao nametnuto. Dakle, klupski fudbal prati taj nadklasni razvoj, dok se u nekim zemljama klubovi politički "nacionalizuju", što se vidi naročito u našem podneblju. Najbolji primeri su danas Zvezda, koja sebi voli da tepa da je jedan od stubova srpstva, ili Tuđmanova Kroacija, odnosno Dinamo. Uz to, možemo pričati i o reprezentaciji, koja sama po sebi ima homogenizujuću dimenziju, i nekad ide do tog nivoa ostrašćenosti da se može govoriti i o "glajhšaltungu" (izjednačenje op.a.). Navijači, koji u dobrom svom delu imaju taj klasni bekgraund, prestali su da razmišljaju o tome - govorio je Ivan Ergić.

Ivan Ergić se nakon karijere posvetio književnosti, posebno pisanju pesama i tu pronašao svoj poziv. Tako je na njegovom Instagram profilu ovih dana osvanula je objava, na kojoj se vidi da je primljen u književnu reprezentaciju Švajcarske, koja mu je simbolično dodelila dres sa brojem 22.

Ivan Ergić postao prepoznatljiv pisac u regionu, ali i šire

Po završetku profesionalne fudbalske karijere Ivan Ergić se u većoj meri posvetio književnosti, pisanju i kulturnom radu. Objavio je tri zbirke poezije – „Bajronovski junak“, „Priručnik za čekanje“ i „Cveće živi na vodi“, a tokom godina pisao je i eseje i kolumne za brojne medije u Srbiji i regionu, ali i u Švajcarskoj.

Posebno mesto u njegovom stvaralaštvu zauzima pozorište. Zajedno sa dramaturgom Filipom Grujićem napisao je dramu „Jezik kopačke“, koju je režirao Borut Šeparović. Predstava je premijerno izvedena 2024. godine u Zagrebačkom kazalištu mladih, a kroz priču o mladom fudbaleru koji odlazi u inostranstvo bavi se profesionalnim sportom, pritiskom, novcem, mentalnim zdravljem i položajem fudbalera u savremenoj sportskoj industriji.

„Jezik kopačke“ našao se i u glavnom takmičarskom programu jubilarnog 70. Sterijinog pozorja 2025. godine, gde je Ergić dobio Sterijinu nagradu za dramski tekst.

Ergić je učestvovao i u drugim književnim i kulturnim projektima. Bio je jedan od učesnika projekta „Novi glasovi“ Kulturnog centra Srbije u Parizu, gde je zajedno sa Radmilom Petrović i Vitomirkom Trebovac predstavljao savremenu pesničku scenu Srbije. Tokom prethodnih godina gostovao je i na brojnim književnim večerima, festivalima i tribinama, na kojima je, pored književnosti, govorio o profesionalnom fudbalu i njegovom društvenom kontekstu.

Završio na psihijatriji, ima posebno viđenje Đokovića i najvećih sportista

Ivan Ergić je sa 21 godinom završio na psihijatriji i tamo proveo tri meseca.

- Kada sam pao, i psihički i fizički, imao sam tek 21 godinu. Tada nisam razumeo da sa mnom nešto nije u redu i da su moji bolovi ustvari psihosomatski. Morali su me "odneti" u psihijatrijsku bolnicu gde sam proveo tri meseca. I danas mislim da je to moje najbolje iskustvo u životu. Tu sam video šta se sve događa u svetu vrhunskog fudbala kojem sam pripadao. Od prvih manipulacija, ucena, videli su da sam spreman da igram besplatno samo da bih igrao u tako velikim klubovima.

Njegovo viđenje sporta i velikih sportista je posebno zanimljivo.

- Možda je to još jedan paradoks, koji je moguć u takozvanom postmodernizmu, duhu vremena koji gaji kontradikcije i relativizam. To je vreme u kojem je fudbaler i konzervativan i liberalan, porodičan čovek s jedne strane, a s druge strane jako promiskuitetan i raskalašan. On je i nacionalista i kosmopolita. Ovisno o uspehu i heroj i izdajnik. Novak Đoković može biti i pravoslavac i okultista. Ponekad ne znam kako da to objasnim, jer ni sam nisam lišen protivrečnosti i zbunjenosti, i često se nađem pred tim da nogomet istovremeno i volim i prezirem.

- Surovo je biti u tom svetu. Moraš stalno biti na vrhuncu. Očekuje se da i polusezonu i sezonu odigraš u najboljem izdanju, a to je veoma teško. Zato mi je danas čudno i očaravajuće kad vidim igrače poput Luke Modrića, Lea Mesija i Ronalda, ili Đokovića, koji i dalje igraju. Ne znam odakle im snaga za to - pričao je Ivan Ergić.

(Telegraf.rs)