Pored koša na kojem je rođena legenda pričali smo sa Krstićem o reprezentaciji, svađi sa Teom, NBA i Partizanu! (VIDEO) (FOTO)

-Idemo iza Šampita, priča jedan Nenadov prijatelj dok se uskim kraljevačkim ulicama probijamo od Ratine do grada i koša gde je košarkaški rođen nekadašnji kapiten Srbije Nenad Krstić. - Čekaj, čekaj, šampita? Šta je šampita - razmišljam naglas i dobijam odgovor da je to stara bela zgrada koja u svom dvorištu krije malo zemljano poljanče i još manji drveni koš.

Od njega je sada ostala samo porozna tabla i beskorisna tabla koja može da posluži samo kao uspomena jer je baš na njoj Krstić prvi put bacao loptu kroz obruč.

Tu se i oblikovao pre nego što će ga put odvesti do obale Ibra. Tamo nas je poveo razgovor sve do terena koji nosi ime Nenad Krstić od pre nekoliko godina.

Vrvi od dece i mladih koji su iskoristili jedan topao februarski dan da igraju basket. Nenad i mi smo lepo vreme da odmah pored povedemo razgovor o tome kako je kao klinac zakucavao na „malićima“, sve do toga da je postao preduzetnik i vlasnik „Destilerije Krstić“.

- Ovde je krenuo prvi basket da se igra, ovde su bili neki koševi koje mi žargonski zvali „malići“. Mi smo tu dolazili da igramo basket, kasnije smo prešli na terene sa normalnom visinom koša, ali ovde se igrao jedan od najboljih basketa u Kraljevu, a tu se i treniralo.

Ja sam generacija koja nije trenirala samo u hali nego i po kiši i po snegu i nekad napolju. Ovaj teren ovde je mesto gde smo trenirali kad smo bili napolju tako da je ovde sve počelo malo ozbiljnije kad sam već počeo da treniram košarku - počinje Krstić priču za Telegraf.

Iako mu je košarka bila prva ljubav, nije mu bila i prvi sport. Prethodili su joj karate i fudbal u koji ga je, kako kaže, uvuklo društvo. Međutim, čim se otvorila škola košarke, ranih devedesetih prelazi na košarku. U Mašincu je bio od 1994. do 2000. godine.

- U to vreme reprezentacija bila u ekspanziji pa sam imao tu sreću da odrastam i da počinjem da treniram košarku na nekim velikim uspesima reprezentacije.

Neka 1995, 1996, 1997, sve su to neke godine gde smo mi osvajali medalje i ugledao sam se na te igrače. I normalno prva liga naša, Partizan...

Dvehiljadita godina je Srbiji donela "liztanje rana" od bombardovanja i smenu Slobodana Miloševića i prilično haotično vreme da se bude 17-godišnji tinejdžer bude sam u velikom gradu i Partizanu.

- Razlikovalo se dosta. Prvenstveno ja sam u velikom gradu počeo da živim sam. Tu je bila ogromna razlika. Sam trening kao trening, ne nešto preterano. Kraljevo je tih godina bilo prepoznatljivo po dobroj školi, pogotovo po mlađim kategorijama.

Mašinac je redovno bio učesnik nekih finalnih turnira, jedne godine su bili prvaci Jugoslavije, to godište 1978, 1979. postojao je dobar sistem. Trening je bio manja promena, više način života - odgovara Krstić.

NEKAD SMO TRENIRALI I U RUKAVICAMA, DANAS TOGA NEMA

Nekad se, priča nam, treniralo i u rukavicama.

- Ovde sam pre svega kućno vaspitanje usvojio. To me je pratilo kroz celu karijeru. Druga stvar, ovde su mi usadili disciplinu, da se ne propušta trening, pa čak i kad si bolestan. Trening je svetinja.

To sam pokupio iz Kraljeva, ne iz Beograda. Dosta puta sam trenirao na ovim terenima, nekad prvo očistimo od snega pa treniramo u rukavicama. Taj odnos prema sportu i košarci, kasnije poslu, iskren odnos i to me je samo pratilo kasnije.

Mada je lepo videti da je na terenu gužva, malo je verovatno da bi isti dečaci igrali da je nešto hladnije napolju.

-To se izgubilo zbog dostupnosti. Čini mi se da je lakše sada, nego tih godina. Devedesete su bile teške za odrastanje. Teško se i sada živi, ali je hala tada bila misaona imenica. Dobiti termin, ili dva dnevno...

- Zato smo trenirali ovde. Leti nismo ni pomišljali na halu. Sada sa dostupnosti interneta i telefona, sve je to postalo malo izgubljeno, ali viđao sam i letos da igraju na ovom terenu. Drago mi je da se nije izgubilo to što ih, evo i sada ima tu - kaže Krstić.

PARTIZAN JE ZVAO NA FIKSNI, MISLILI SMO DA NAS NEKO ZEZA!

Prelazak u Partizan se dogodio taman na prelomu dva milenijuma, 2000. godine, i kada se desio poziv Partizana, njegova majka je mislila da je reč o šali.

- Igrao sam jedan turnir baš dobro. Vraćam se na mlađe kategorije Mašinca. Igrali smo jedan završni turnir u Čačku i zapazio me je trener juniora Partizana Predrag Jaćimović i ljudi koji su bili zaduženi tamo za mlađe kategorije su preuzeli to oko transfera.

Kontaktirali su mene na fiksni telefon ovde u stanu, jer nije bilo mobilnih telefona. Moja majka se javila i mislila da nas neko zeza. Iskreno u tom trenutku. Ispostavilo se da je tačno, tražili su mog oca, sve je išlo bez menadžera.

Sad je drugačije, sve ide preko menadžera, oni su uključeni u celu priču. Ja sam otišao sa roditeljima otišao i potpisao ugovor.

Draftovan je sa nepunih 19 godina, 2002. godine i birali su ga Nju Džersi Netsi sa 24. mesta u prvoj rundi, ali nije otišao u NBA do 2004. godine.

- Partizan je tih godina radio dobro, postojao je sistem. Draftovan sam 2002. Ali Partizan nije mogao da dozvoli da iste godine odu i Vujanić i Krstić, nego jedne godine jedan pa onda drugi, pa posle Perović, Peković, Tripković, Novica.

Postojao je sistem da se nije rasprodavao ceo tim nego sistematski. Tako je napravljeno da i klub živi od obeštećenja, ali da se ne gubi kvalitet.

Priseća se i atmosfere pred poslednje derbije sa Zvezdom.

- Bilo je davno, poslednji derbi sam odigrao 2004. Ali tih godina mi smo bili jači od Zvezde. Zvezda je imala problema, čak su jedne godine bili pred ispadanjem, ali derbi je uvek bio na jednu loptu, bilo je tenzije i pritiska.

Kada odigraš derbi onda si junak, kad ne odigraš onda si loš. U suštini, veliko iskustvo.

Promena u NBA je bila stresna samo u promeni načina života i daleko manje na terenu.

- Meni tad u tom trenutku nije to bilo... ja sam odlučio da uspem i samo sam trening prebacio na tamo. Bukvalno sam na taj način naterao čelnike da mi daju šansu. Cela ta priča oko terena, hala velika, drugi jezik, ja tad ni engleski nisam pričao skoro ništa.

Sve je to uticalo na mene, ali kad počne trening sve se menja, kad počne utakmica tad mi ni ne treba engleski i samo se vidi koš, lopta, igrač. Sa te strane nisam imao problema.

Trebalo mi je jedno tri četiri meseca da se naviknem i na nove saigrače koji su mi delovali kao vanzemaljci. Imao sam Alonza Morninga poster u stanu. Sve sam to posle dva, tri meseca gledao kao normalnu svakodnevicu.

KID ILI TEO?

U Nju Džersi Netsima ga je između ostalih dočekao i budući član Kuće slavnih Džejson Kid. Svi ga znaju po neverovatnoj sposobnosti za asistenciju, pa nas je zanimalo da li Krle u njemu vidi vezu sa Milošem Teodosićem?

- Oni imaju neke sličnosti, Kid je opet priča za sebe. Legenda NBA, čovek koji je otavio veliki utisak na mene i dosta mi je pomogao na početku NBA karijere.

Teo... njega bih pre poredio sa Rondom, jer ta lucidnost dodavanja i pasova. Kid je više mašina, on vidi neke stvari na terenu koje ne vidi čak ni trener ni bilo ko da ćeš možda biti sam na ziceru. To je neki normalan pas, ali sam si ispod koša.

Teo je više onako, možda da doda i neku asistenciju preko celog terena i pas koji niko ne očekuje. Drugi su tip igrača. Ne znam kako bih ih preformulisao. I jedan i drugi su imali velikog uticaja na moju karijeru.

Visoki igrači su tada bili daleko više na ceni nego danas, ali ostale nije video kao konkurenciju nego kao obične momke koje gleda kako da nadigra.

- Otišao sam u NBA bez respekta prema bilo kome. U svojoj glavi sam mislio da, ako nisam bolji, da mogu da igram protiv svakog i to sam i dokazao u nekom trenutku karijee.

Gledao sam kako da ih nadigram na neki način i to je pomoglo. Igrao sam protiv svih tih igrača najnormalnije. Baš te dve godine što sam ostao u Partizanu su mi pomogle da sazrim kao igrač.

Istovremeno je u ligi stasavao još uvek aktivni "Kralj Džejms", koji je godinu dana mlađi od Nenada, ali i dalje ne planira da prestane da se bavi košarkom i igra sjajno.

- Izgledao je fascinantno kao što i sada izgleda posle 15, 16 godina karijere. Igrao je poziciju krila, a mogao je ’ladno da igra i centra sa svojom snagom. U tim prvim godinama se više oslanjao na prodor, manje na šut, sada više šutira. Tada je manje koristio dodavanja, sada vidim da i asistira više. Napredovao je kroz godine igranja.

GARNET I ŠEK, MENTALNI SKLOP I DOMINACIJA KAKVI SE RETKO SREĆU

Od igrača koje je voleo da gleda, ali i da igra protiv njih, izdvaja Tima Dankana.

- Čovek koji se ne eksponira previše, a njegove brojke i uspesi govore za sebe. I kako je otišao u legendu, tiho bez neke velike pompe. Svedoci smo da svi sada prave neke velike oproštaje, a on se jednog jutra probudio i rekao: ja sam završio i to je to.

Voleo sam da igram i protiv njega i da ga gledam. Dobar momak, verujem da je odličan saigrač, ali i dobar da se igra protiv njega. A Šeka i Kevina Garneta sam voleo da gledam, ali ne da igram protiv njih.

Dominantni su. Garnet i ima nekih sličnih igrača, ali Šekil O’Nil, proći će dosta vremena pre nego se pojavi sličan igrač. Malo sam i imao prilike da ih upoznam i da im budem saigrač. Takav mentalni sklop, karakter ja nisam negde sretao.

RETKI SU PRIJATELJI U NBA I POVREDA KOJA JE PREUSMERILA KARIJERU

Pitajte nekoga ko voli NBA za 2006. godinu i navešće nekoliko stvari: šampionska titula Majami Hita, brutalne partije Kobija Brajanta i tandem Neš Stodemajer iz Finiksa.

Nenad se iz istog perioda seća jedne povrede koja mu je i kasnije trasirala karijeru. Taman što je počinjao da krči put prema statusu boljih centara NBA lige, koleno decembra 2006. na utakmici protiv Lejkersa nije izdržalo.

- Kasnije sam se oporavio od te povrede, promenio sam klub, ali šta da se radi. Da se nije desila ona možda se ne bi desila ni ova druga povreda, možda bih i dalje igrao, zašto da ne, ali u suštini ne treba ni za čime žaliti.

Posle Nju Džersi Netsa obreo se u Oklahomi, pa kasnije u Bostonu, igrao je sa mnogim velikim imenima svetske košarke, ali ni sa kim nije ostao u kontaktu "preko bare".

- I tamo ima i jednih i drugih primera, ali jednostavno, manje je izražen timski duh. Možda baš i iz tog razloga što tamo postoji taj trejd. Ja sam bio deo jednog gde ste vi u jednom trenutku deo te ekipe, delite dobro i zlo, već sledećeg ništa.

Samo zdravo, doviđenja i to je to. Tada sam shvatio da je NBA veliki biznis. Tu nema emocija. Retki su i prijatelji tamo. Amerikanci imaju prijatelje kao ja ovde u reprezentaciji i Partizanu, ali nisu toliko bliski. Možda je moje takvo iskustvo.

U EKIPI SA DURENTOM, VESTBRUKOM I HARDENOM - ISTOVREMENO

Period u Oklahomi doneo mu je igranje sa Durentom, Vestbrukom i Hardenom dok su još bili klinci i svi u istoj ekipi pre 11 godina. Do danas su sva trojica ponela bar po jednu titulu MVP-ja regularnog dela sezone u NBA. Jasno je da u takvoj ekipi mora biti borbi ega.

- Ego? Između Durenta i Vestbruka. Generalno ekipa je tako napravljena. Predsednik je po mom mišljenju genije, kako je uopšte birao i sastavio tu ekipu, ali budućnost je bila neizvesna zbog para.

Nisu mogli sve da zadrže i tu je verovatno krenula neka priča. Vestbruk je hteo veću ulogu u timu da ne bude u senci Durenta. Dok sam bio tamo toga nije toliko bilo i kad sam otišao već je krenulo jer su stasali za neke ugovore.

Harden isto, Oklahoma je bila svesna da ne može da mu ponudi ugovor tako da je odlučio da ode. Šteta što ta ekipa nije imala pravu šansu - kaže Krstić.

TREJDOVALI SU ME 15 MINUTA PRE DEDLAJNA

Čak i Harison Barns je nedavno trejdovan usred utakmice, a Krle ima razlog zašto saoseća sa njim

- To je baš nesvakidašnje. Video sam da se čak i Lebron pobunio da ne može neko da se trejduje u toku utakmice i da treba da se ispoštuju neki principi. Slažem se sa njim.

Ja sam trejdovan 15 minuta pre ’dedlajna’, tako da sam baš bio u šoku, mislio sam da neće da se desi. Ali meni se desilo i na dobro jer sam otišao u ekipu Bostona koja je stvarno veliko iskustvo, da se uopšte bude u svlačionici sa tim igračima.

Selidba iz Oklahome u Boston, tim koji se sam za sebe mogao nazvati Kućom slavnih ipak je izdvojio jednog igrača u očima našeg asa.

- Garnet. Kao protivnik je vrlo, da dođeš u situaciju da ga mrziš, ali kao saigrač je samo za poželeti. Nesebičan je, pomaže, otvoren u igri, za bilo kakav razgovor. Prijatno me je iznenadio, a pritom je rođeni pobednik.

Za ta tri, četiri meseca sam video koliko voli košarku i koliko to njemu nije do para. Nego samo da pobedi, osvoji da bude bolji, da odigra utakmicu. Igrao je povređen, doktori se bore sa njim nije hteo da pauzira.

Karakterno jaka ličnost i da ne pričam kakav je igrač. Pol Pirs? Pričamo o ekipi gde imamo hol of fejmersa. Rondo, Alen, Šek, Džermejn O’Nil...

- Žao mi je što je Šek bio na zalasku karijere, bilo bi mi draže da sam bio njegov saigrač, ne na vrhuncu jer tu ne bih video ni minuta igre, ali negde malo... Tu je bio ispovređivan i nije bio mnogo sa ekipom.

Ali kada je bio raspoložen i bio tu, baš je onako duhovit. Može sa njim da se priča.

VOLIM DA POSEĆUJEM KRALJEVO, ALI NISAM RAZMIŠLJAO DA SE VRATIM

Iskustvo u Bostonu potrajalo je samo nekoliko meseci zbog lokauta 2011. godine. Umesto da ostane među "Keltima", Krstić je birao sigurniju varijantu, da se vrati u Evropu i zaigra za nekog od velikana.

- Odlučio sam da odem u CSKA, odličan evropski klub sa bogatom tradicijom, pravila se nova ekipa. Nisam pogrešio sa te strane, ali prve te sezone mi je nedostajalao i pokušavao sam da se vratim.

Boston je hteo da se vratim kad se završi lokaut, ali nije bilo korektno prema ljudima iz CSKA da ja tu nešto zatežem, a nisam ni imao klauzulu u ugovoru.

Posle druge godine sam imao neke priče, ali tada je već bilo pametnije ostati jer sam imao i 31 godinu. Počeo sam da razmišljam da se sačuvam i da mi karijera što duže traje. Već sam osnovao porodicu, deca su došla i drugo razmišljanje.

Glavni grad Rusije zamenio je glavnim gradom Turske 2014. godine i zaigrao je za Efes na poziv selektora sa kojim je osvojio i medalju u reprezentaciji, Dušanom Ivkovićem.

- Istanbul mi je ostao u lepom sećanju. To mi je jedan od omiljenih gradova, lepe dve godine sam proveo tamo iako se desila nova povreda. Može dosta toga da se vidi, nauči, istorijski...

Iako mu je Kraljevo drag grad, u njega se verovatno neće vraćati.

- Nisam razmišljao o tome. Ne vidim sebe da ovde sa porodicom živim, ali da posećujem da. Osećam se lepo dan, dva tri, ali već posle toga, vuče me više ka Beogradu.

Nekako smo se više navikli i kroz sve ove godine živeli smo u Oklahomi, Nju Džersiju, Moskvi, Istanbulu sve su to veći gradovi i nekako u ovako manju sredinu u ovom trenutku.

Iako je to Kraljevo i ovako lep grad, teško da bih se vratio - priznaje Nenad.

DRAGO MI JE DA SE PARTIZAN VRAĆA NA STARE STAZE USPEHA

Kada se vraća, vraća se uglavnom u svoju destileriju, desetak kilometara od centra Kraljeva. Upravo na tom mestu smo razgovarali o reprezentaciji, svađi sa Teoodosićem koja je izrodila jedno kumstvo, ali i o nekim aktuelnim događajima – Kupu Radivoja Koraća i Partizanu danas.

- Pratim Partizan, drago mi je što se polako vraća na stare staze uspeha. Novo rukovodstvo je došlo, imao sam priliku da upoznam, stvarno svaka čast. Ja sam i ranije pričao da su najveći problem ti dugovi.

Novo rukovodstvo ih smanjuje i pravi rezultate. Sada je osvojen kup, ali na stranu to, mislim da se klub kao klub stabilizuje. Stvara se sistem i dovođenjem Trinkijerija kao jednog od boljih trenera u Evropi polako se sve stavlja na pravi kolosek - kaže Krstić, dok nazdravlja rakijom koju sam proizvodi.

Finale Kupa je ispratio samo ovlaš, ali tvrdi da će tesna pobeda Partizana nad Crvenom zvezdom značiti crno-belima.

- Jesam ispratio mada nisam gledao utakmicu pošto imam neke druge kanale, ali u suštini sam ispratio na internetu tako da mi je drago da je Partizan osvojio trofej, značiće puno za samopouzdanje jer sada idu ABA liga i domaće prvenstvo. Biće ovo injekcija samopouzdanja. Nisam unutar kluba, ali tako bih se ja osećao.

Nekadašnji centar Partizana vidi dodirne tačke između atmosfere kod publike koja se danas vraća u Pionir i one atmosfere kada je on igrao za crno-bele, pre deceniju i po.

- Ima, kako nema. Ja sam bio poslednji put na utakmici sa Ritasom gde smo ono izgubili nesrećno u poslednjoj sekundi, ali ta atmosfera me je podsetila ne samo do 2004, nego i kasnije je bilo još bolje kad je Partizan igrao Top 16 i Top 8 fazu i Fajnal for one godine 2010.

To su sve pokazatelji da uprava i igrači koji se trude na terenu rade dobar posao. Navijači to prepoznaju i drago mi je da se vraća košarka gde i pripada - jasan je Krstić.

FAUL BERONA JE PODELIO JAVNOST

Komentarom o faulu Bilija Berona izazvao je veliku buru u navijačkoj javnosti Partizana, iako je naglasio da mu je drago što je Partizan osvojio trofej Žućkove levice. Postoji i pozadina tvrdnje da se faulovi u poslednjim sekundama ne sviraju.

- Da, ja sam to rekao, ko je pratio i ko se razume u košarku, shvatiće koja je poenta bila. Glupo bi bilo pričati, meni je drago da je Partizan dobio. Ja sam to rekao iz igračkog ugla gde igrate veliku utakmicu i sudija donese odluku u poslednjem sekundu.

Da vi imate 0,2 sekunde do kraja da ne možete... mislim da je 0,3 sekunde dovoljno za poene iz odbojke, zaboravio sam. A 0,6 sekundi da se uhvati lopta i uputi šut na koš. Faul je bio i tu nema dileme, ali moja filozofija je bila da se možda taj faul pusti u produžetak. To je bilo glasno razmišljanje.

- Ono što se meni desilo se desilo u Turskoj, to je neko najsvežije pamćenje. Bilo je primera i ranije gde je suđen faul i gde nije suđen. Mnogi će se složiti sa mnom, mnogi neće, ali ja sam imao situaciju gde su dve sekunde do kraja, a meni je suđen faul nad igračem na šutu.

Pitanje je da li je bio faul, da li nije bio, dosuđena su dva bacanja na nerešenom rezultatu. Igrač je pogodio jedno bacanje. Mi smo imali manje od dve sekunde sigurno za napad, ja sam primio loptu, okrenuo se i šutnuo, faul je postojao, udario me je čovek po ruci i nije dosuđeno.

Ja sam više išao na to ako je sudio meni faul, morao je i na meni. Ja sam i sada više zbog toga, faul je bio, suđenje ok, mnogi su pogrešno protumačili tu moju izjavu. Ja sam više to iz igračkih razloga.

Pustiš produžetak pa onda Partizan osvoji u produžetku. Igračka logika, ne navijačka.

Da li je u tom slučaju opravdana izjava Nebojše Čovića o sistemskoj krađi?

- Dok sam bio igrač navikao sam na ta saopštenja za javnost, non-stop nešto. Stalno je nešto bilo, ali u ovom slučaju stvarno mislim da ne može da se ljuti. Na stranu ove situacije, ali ne može da se ljuti za tako neke stvari.

Moje mišljenje je da zbog sporta i svega treba čestitati protivniku. I to neizlaženje na teren i cela ta priča... bili smo svi svedoci 1995. Kad Hrvatska nije izašla, to je nešto što može kasnije da se okrene protiv vas i nije to lepo raditi.

Nisam u košarci i ne znam šta su pravi razlozi toga pa to ne bih previše ni komentarisao. Možda je i Partizan oštećen nekim odlukama, ja nisam merodavan jer nisam gledao pomno utakmicu.

Svako se hvata za nešto svoje i to je ok. Video sam i taj sporni slučaj, da li je bio faul, svako ima svoje mišljenje. Da podvučemo crtu, Partizan je osvojio trofej po mom mišljenju zasluženo. Mislim da ceo njihov trud je i trebalo negde da se vrati - istakao je Krstić.

Svog prijatelja Marka Kešelja nije zezao posle finala, mada se čuo sa njim.

- Malo, nisam nešto mnogo jer znam kako je. Čuli smo se juče, on ima neku svoju teoriju,ali ja nisam u toj priči pa smo više pričali o nekim drugim stvarima.

TEO DOLAZI BEZ UGOVORA I OSIGURANJA, DAJE KAPITENSKI PRIMER DRUGIMA

Tokom igračkih dana i sam je bio deo sudijskog skandala koga nije ni bio svestan. Sudija Tim Donahi, koji je delio pravdu na jednoj od utakmica Nju Džersi Netsa se kladio na utakmice u kojima je sudio.

- Sećam se tog skandala, ali se ne sećam da sam i ja tu negde bio indirektno uključen. Znam da je kasnije osuđen i da je čak i FBI bio uključen. Sve sudije su bile pod istragom. Naravno, u svim sferama i na svim nivoima uvek postoji tako nešto. Nažalost, dešava se i u sportu koji smatram kao nešto najčistije - napominje Nenad.

Razgovor se sa klupskih preneo na reprezentativne teme i povratak Miloša Teodosića u reprezentaciju Srbije.

- Taj Teov potez je prošao neopaženo u medijima pre svega. Jer čovek dolazi sa 32 godine, bez ugovora, gde ga verovatno očekuje poslednji veliki ugovor u karijeri i on dolazi, slobodno mogu da kažem da rizikuje karijeru.

On dolazi i kapitenski šalje primer svim igračima da reprezentacija treba biti svetinja. Nikakvi ugovori i nikakva osiguranja ne treba da budu prepreka za tako nešto ako se vi tako osećate.

Nisam negde pročitao ni u medijima, da se neko osvrnuo na taj vrlo pozitivan primer. Čovek je došao iz Los Anđelesa, koliko mu je samo trebalo da dođe, da bi igrao protiv Estonije i Izraela.

Jesu te utakmice bitne za srpsku košarku i njemu će značiti da završi u pozitivnoj noti ovu sezonu jer sam video da više neće igrati. Ali dolazi dečko bez ugovora, osiguranja i ičega da odigra te dve utakmice i to treba malo više da se prepozna u javnosti.

Jer smo bili svedoci ranije loših primera. Neki su branili: nema ugovor, da potpiše ugovor, sve je to u redu. Ali ovo je pozitivan primer da čovek ne misli na sebe nego prvenstveno na ekipu, odnosno reprezentaciju.

IGRAO SAM ZA REPREZENTACIJU I KLJAKAV

Kada je reč o reprezentaciji nije znao za opravdanja i uvek se trudio da igra, makar i povređen.

- Nije bilo odlaganja. Sećam se tih poslednjih godina, samo sam jednog leta bio sto posto zdrav i igrao sam za reprezentaciju onako kako sam ja hteo. To je bilo 2013. Godine, sve ostale godine sam žargonski da kažem, bio kljakav.

Uvek me je bolelo, uvek neka povreda, uvek nešto, ali nisam toliko obraćao pažnju jer je bila veća želja da se igra. Tako sam se osećao i ophodio prema reprezentaciji i ništa tu ne bih menjao

Povrede su ga pratile i od prvih reprezentativnih akcija.

- Povredio sam se na pripremama 2003, imao sam tu 20 godina i bila je idealna prilika da se posle 2002. Indijanapolisa stvara neka druga generacija. Dule Vujošević je bio trener. Meni je nekako to... značilo bi mi, ali desila se neugodna povreda koja je trajala četiri, pet meseci. Ostaje mi žal što tada nisam debitovao - objašnjava Krstić.

LOŠE GODINE SRPSKE KOŠARKE

Posle osvajanja zlata u Indijanapolisu desio se šok i šesto mesto na Evropskom prvenstvu u Švedskoj samo godinu dana kasnije. Selektor je bio Duško Vujošević, koji je bio samo jedan od nekoliko do 2008. kada je došao Dušan Ivković i prvi uspesi posle sedam sušnih godina.

- Bilo je dosta tranzitnih godina, nažalost bio sam deo tih godina gde je bilo i previranja i promena selektora. Bilo je dosta i otkaza i povreda i svašta nešto. Samim dolaskom Dude Ivkovića 2008. To se stabilizovalo.

Ja sam 2007. propustio EP zbog povrede i 2008. sam se vratio u tim posle dve godine i video stvaranje nekog novog kultra reprezentacije i sistema generalno. Mi smo tu krenuli od nule.

Tada sam izjavio da je i dobro što krećemo od nule jer su bile i Olimpijske igre te godine, mi nismo igrali, gledali smo Igre na TV-u, ali bilo je dobro da sve to tako prođe da bismo stvorili generaciju od koje neki igrači i dan danas igraju, Teo, Bjelica, Marković je bio doskora. Raduljica već od sledeće godine.

Duda je sa mlađom ekipom uradio ono što posle Svetislava Pešića nisu mogli da izvedu Vujošević, Obradović, Slavnić i Šakota. Srpska javnost je kao poseban debakl doživela EP u Beogradu 2005. godine posle kojeg je brzo zaboravljen slogan: Dobrodošli u zemlju košarke!

DUDA JE URADIO ONO ŠTO PRE NJEGA NISU - RASTERETIO NAS JE

- To je 2005. Bila vrhunska ekipa po imenima, ali je on imao problem što je imao nas mlađe koji smo dolazili posle napornih sezona i one starije koji su ostavili nemerljiv trag u reprezentaciji pre toga i kojima je to bila možda poslednja godina, poput Bodiroge, Tomaševića, Rebrače.

Tu se stvorila lošija atmosfera, mada ja to nisam ni osećao tokom priprema, ali to su ovi stariji videli. Opet kažem, da smo otišli te godine u Beograd... Mi smo u Novom Sadu izgbuili utakmicu od Francuske, da smo dobili mislim da bismo se borili za medalje.

Jedna utakmica, jedna lopta... Nama je bio put otvoren, mislim da bismo sigurno igrali polufinale. Kasnije bi i Arena bila puna. Dizali bismo se i mi kao tim, iskristalisalo bi se to dosta, ali eto jedna lopta.

- Nažalost tako je. Bilo je i pritisaka jer je već viđena zlatna medalja. Duda, s druge strane nas je dosta rasteretio. Imao je i on otkaza i problema, ali nas je rasteretio. Kasnijeje odmah ostvaren uspeh igrali smo finale 2009.

Sećam se da je pričao, koliko god to zvučalo čudno, on je tada rekao: ne sviđa mi se ovo je rano došao uspeh. Njemu je tada krajnji cilj bio Olimpijske igre u Londonu. Da li je bio u pravu ili nije, mi nismo igrali OI, 2010. smo bili četvrti posle one utakmice koja je bila nesretna za nas i 2011. je bila utakmica sa Rusima u četvrtfinalu.

Ivković je bio dovoljno iskusan da načuje i prepozna kako da pedagoški reši problem nastao u vreme Evropskog prvenstva u Poljskoj. Krstić i Teodosić su se tada posvađali i nisu pričali skoro godinu dana.

SVAĐA BUDUĆIH KUMOVA

- Teo i ja smo se bezveze posvađali, glupost. Tako je to ostalo, otišli smo klubovima, vratili se i počele su opet pripreme, ali i dalje nismo pričali. I onda nas je stavio u sobu i to je krenulo tako.

Nismo mi sami od sebe krenuli, sećam se da je i fizioterapeut pokušavao, Novica takođe, ali mi smo bili tvrdoglavi i nismo hteli nikako. Krenulo je tako što smo bili u Istanbulu na nekom turniru.

Imali smo slobodno veče i izašli smo na večeru i večera se pretvorila u... malo je opuštenija atmosfera i samo smo krenuli da pričamo. Ništa nešto: e što ne pričamo, što ti ne pričaš, što ja, nemaš problem? Nemam ni ja problem i to je to.

Kada se sve pogleda unazad, ta svađa kao da je kasnije učvrstila odnos kada su se zidovi ega razbili, a nastalo je jedno kumstvo.

- Preležali smo neke dečje bolesti. Bilo je tu i nervoze priprema i bezveze smo propustili godinu nepričanja. Na kraju smo učvrstili svoj odnos koji je postao i kumovski, ali postali smo prijatelji ali ne samo mi. Cela ta generacija se dobro družila i dan danas se družimo.

- Nadam se kad završi obaveze sa Izraelom, obećao je da će sejaviti, ali i da naravno nazdravimo za rođenje ćerkice.

POSLE TROJKE PREKO GARBAHOSE SAM POMISLIO - IDEMO U PRODUŽETKE!

Krle nam je otkrio i šta je prvo pomislio posle jedne od najvećih trojki srpske reprezentacije u poslednjih petnaestak i više godina, kada je Teodosić sa devet metara pogodio preko Horhea Garbahose na Mundobasketu u Istanbulu 2010. godine.

- Hoćeš iskreno? Idemo u produžetke! Biće nerešeno. Težak šut, sa osam, devet metara. Ne mogu ni da se setim, mislim da sam bio u igri i krenuo na skok što moja pozicija zahteva. Ali nerešeno je, šta god da bude idemo u produžetke, nije bitno. I kad sam video da je ušlo nisam mogao da verujem. Stvarno je šut koji se retko pogađa.

Sa Španijom mu se put ukrštao često tokom karijere i u njoj je završio reprezentativnu karijeru srebrom na Svetskom prvenstvu.

- Mislim da sam propustio cele pripreme, nisam bio spreman, ali tada je selektor Đorđević verovao u mene. Lično ne znam da li bih sebe poveo na to takmičenje jer sam stvarno odradio možda četiri, pet treninga ukupno.

Čak je i Teo bio povređen, zbog neke sitne povrede dve, tri nedelje, ali nije trenirao. Celo to prvenstvo je čudno, gde smo mi u grupi igrali onako, imali smo i Brazil a dobili smo čini mi se samo Iran i Egipat.

Jedva smo se plasirali, tu nisam igrao, nešto malo. Jedino Sale je verovao jer nas je on i držao i naše samopouzdanje. Stvarno sam u jednom trenutku rekao da je bolje da igra neko drugi ko je zdrav.

SAM SEBE NE BIH POVEO NA PRVENSTVO, A ĐORĐEVIĆ MI KAŽE: TREBAŠ MI ZA POLUFINALE I FINALE

- Meni je koleno i oticalo i bilo povređeno, kvadriceps mi je jedan bio neuporedivo slabiji od drugog. Bolje da igra neko zdrav nego da ja zauzimam minute kad sam već tu. Sale mi je tada rekao: ne brini ti meni trebaš za polufinale i finale.

U tom trenutku posle grupne faze gde mi očekujemo Grke sa 5-0 skorom malo ko je verovao u to. I onda ja kažem: Ok, važi, kako ti kažeš... i stvarno je bio u pravu. Finale nisam toliko igrao, polufinale jesam nekih 15, 17 minuta i na kraju je ispalo super, oprostio sam se medaljom.

Iste godine je kapitensku "baklju" preneo svom kumu Teodosiću. Sa prvenstva u Španiji ostao je upamćen još jedan zanimljiv detalj - Teo koji urla na saigrače da se bore ili da svi zajedno krenu kući posle grupne faze.

- Bilo je toga i ranije, ali kamera je tada zabeležila. Sećam se. Teo je i ranije bio spreman za kapitensku traku, ali ja sam bio tu pa je bio zamenik da tako kažem, mada sam ja često bio povređen, pa je bio na tim utakmicama kapiten.

Video sam ja tu da je vreme da idem i da neko drugi preuzme. Drago mi je da je to Teo. Bilo bi mi drago i da je neko drugi jer su svi ti momci super, odlična generacija.

Nakon što se Krstić penzionisao, pokrenut je novi sistem kvalifikacija za Svetsko prvenstvo, na koje su u međuvremenu, od našeg razgovora do danas, Orlovi uspeli da obezbede plasman u Kinu. Da li su takozvani FIBA prozori dobra stvar za košarku?

- Teško je. Svi smo svedoci da neke ekipe kao Slovenija, evropski prvak, da se nisu plasirale jer su morali da igraju sa drugom ekipom. Mi se još nismo plasirali, imamo takvih igrača ali ne možemo da računamo na njih, bez potcenjivanja igrača koji igraju.

Imamo i onih koji su dokazali, drugi na svetu, drugi u Evropi i Olimpijskim igrama i sad moramo da strahujemo do poslednje utakmice da li smo se plasirali ili ne. To su pokazatelji da prozori nisu baš dobri.

Opet imamo i nekih dobrih stvari jer se ljudi užele reprezentativne košarke pa tokom godine mogu da gledaju neke zvanične utakmice. To je lepo i napuni se hala. Neki igrači dobiju šansu da igraju, a ovako možda nikad ne bi dobili šansu.

Ima i nekih pozitivnih i negativnih stvari. Vreme će pokazati da li je ispravno ili ne. Ja smatram da treba uvek da igraju najbolji košarkaši, ono što ta zemlja ima najbolje i da se takmiče sa najboljima, a ne ovako da se uslovljavaju NBA i Evroliga da ne moguda igraju. Šta je tu je, u suštini ima i negativnih i pozitivnih, najbitnije je za sada da se plasiramo.

Sa Srbijom je dvaput igrao finale velikih takmičenja i ima dva srebra, taj trend je naša reprezentacija nastavila potom i na Olimpijskim igrama u Riju, pa na Evrobasketu 2017. Oba puta osvojili smo srebro, a Krstić kaže da je i ovog puta realan domet finale i ništa manje od toga.

- Finale. Imamo definitivno sa ovom ekipom ako se svi budu odazvali definitivno finale. Ne znam kakav će tim da pošalju Amerikanci, ali smatram da smo u Evropi najbolji tim.

Bez potcenjivanja ostalih, sa Jokićem, Teom, Bogdanom, Bjelicom, sa svim tim igračima koji iz godine u godinu napreduju. Dobili su još više iskustva.

I u svetu, Amerikanci su koplje iznad, ali mislim da nisu nepobedivi ako mi dođemo u najboljem sastavu. Ja kažem da možemo da se "bijemo" sa njima.

Ne znam da li ćemo ih pobediti ili ne, ali kvalitetom mislim da zaslužujemo mesto u finalu. Opet kažem, to je takmičenje koje nikad ne znate, pogotovo kad dođu nokaut faze. Da li ćemo biti zdravi, da li će se poklopiti... loš dan se desi svakom, ali po kvalietetu smo definitivno u vrhu - zaključio je Krstić.

VIDEO - Telegraf u destileriji Nenada Krstića, pili smo njegovu vrhunsku rakiju

(Miloš Ljubisavljević)