Prava istina o dopingu u NBA: I oni budu dopingovani, iako u antidoping program mnogi ne veruju

Nova kolumna Dr Nenada Dikića koja otkriva pravu istinu o dopingu u NBA

Pisati o doping pozitivnom rezultatu u NBA i nije neki izazov ako ne živite u Srbiji, gde je omiljena tema „netestiranje američkih sportista“, čime se opravdava njihova superiornost u mnogim sportovima, a pogotovo u košarci.

U argumentaciji ne pomažu ni broj testova, ni broj kažnjenih, ni činjenica da su Amerikanci kaznili najveća imena svog sporta, kao što su Merion Džons ili Lens Armstrong ili da su sankcionisali, Najk, koji je simbol američkog sportskog uspeha.

Preporučujemo

Jednostavno, kada ponestanu argumenti uvek se spomene NBA i navodno njihovo netestiranje košarkaša. Istina je sasvim drugačija. Po kolektivnom ugovoru NBA testira ne više od 4 puta svakog igrača tokom sezone i ne više od 2 puta svakog igrača van sezone.

Sam program je mnogo ombimniji od bilo kog programa u košarci koji se sprovodi na svetu, jer podrazumeva 1525 testiranja na takmičenju i 600 testiranja van takmičenja, što je ukupno 2125 doping testova godišnje.

Pored toga Lista zabranjenih supstanci nije identična onoj koju usvaja Svetska antidoping agencija, pa se i kazneni sistem razlikuje. Naime, pozitivan rezultat na marihuanu, PED (performance enhancing drugs) i diuretike se različito kažnjava.

Tako je prošle nedelje objavljeno da je prvi pik NBA, Diandre Ejton, (rođen na Bahamima i završio koledž Arizona), novu sezonu u NBA ligi počeo kao član Finiks Sansa.Međutim bio pozitivan na diuretik, lek koji pomažu organizmu da izbaci višak tečnosti.

Dobio je zabranu igranja od 25 utakmica, odnosno manje od dva meseca, što je izazvalo lavinu komentara. Sledilo je Ejtonovo izvinjenje, pa žaljenje kluba, pa proces žalbe sa ciljem umanjenja kazne.

Sve isto kao kod bilo kog antidoping pozitivnog rezultata, osim što je izrečena kazna po mnogima neprimerena.

Naime, po kolektivnom ugovoru prvi prekršaj za diuretike je 25 utakmica i ulazak u SPED program koji podrazumeva edukaciju i savetovanje igrača sa ciljem da ne pogreši ponovo ili da ne nastavi sa uzimanjem zabranjene

supstance.

Prema Svetskom antidoping Kodeksu, diuretici spadaju u supstance zabranjene na takmičenju i van takmičenja i tretiraju se kao specifične supstance, što znači da mogu da uđu u organizam sportiste nenamerno i samim tim maksimalna kazna nije 4 nego 2 godine.

Pošto WADA nema zvaničnu statistiku za supstance prema visini kazne, koristeći doping listu koju uređuje norveški novinar Trond Huso, moguće je videti trend kažnjavanja za diretike pod Svetskom antidoping agencijom.

Jednostavnom računicom je jasno da je skoro polovina sportista (46%) kažnjeno manje nego Ejton, što ne govori u prilog činjenici da su u NBA  kazne blage. Jednostavno NBA kazne su drugačije i imaju modalitete koji

ne postoje u Svetskom antidoping kodeksu, kao što je terapija odvikavanja, novčane kazne i učestvovanje u programima edukacije.

Bilo kako bilo, važno je da se razume da NBA ima svoj antidoping program, koji je obimniji nego program određenih internacionalnih federacija, da su kazne za neke supstance slične (anabolički steroidi) a za

neke supstance različite (diuretici, marihuana), ali da to nije razlog kvaliteta američke košarke, već verovatno posvećenost, način treniranja, fizičke karakteristike i talenat.

Znam da sve ovo neće biti dovoljno objašnjenje mnogima u Srbiji, „jer je poznato da se američki sportisti ne testiraju“ pa kao i uvek očekujem komentare.

(Prof. Dr Nenad Dikić, Univerzitet Singidunum)