Itudis otvorio dušu kao nikad: Od špargli i infarkta oca do Silvane Armenulić i Željka koji mu naručuje pesmu

Najveće utakmice ne dobijaju se samo na parketu. I, on to odlično zna. Jedan je od najvećih „Srba“ među Grcima i jedan od najprepoznatljivijih Grka među Srbima. Željko Obradović nije samo njegov košarkaški učitelj i čovek sa kojim je ispisivao istoriju, već i kum. Razume i govori naš jezik, poznaje naš mentalitet i zna zašto se neke pesme ne naručuju slučajno. Dimitris Itudis. Trener, sin, muž, otac... Čovek.

Aktuelni trener Hapoela iz Tel Aviva živi košarku, a iza njegovog autoriteta, trofeja i besprekorno nacrtanih akcija krije se mnogo više od trenera. Kada smo seli da razgovaramo, delovalo je kao da daje jedan od brojnih intervjua. Ipak, kako nas je priča odvela daleko od parketa, do porodičnih žrtava, životnih prekretnica i veza koje ne mogu da se objasne flomasterom i tablom, niti jednom taktikom... Kako smo došli do špargli, muzike, porodice i buzukija... dogoreno vreme za razgovor je postalo nebitno.

Dimitris Itudis o košarci govori jezikom čoveka koji je decenijama proveo uz najveće evropske trenere i igrače. Precizan je kada analizira tim, oprezan kada govori o rezultatima, a uveren da Evroligi predstoje velike promene. To je i potvrdio u prvom delu razgovora kada smo pričali o Hapoelu, Zvezdi i Partizanu, pojačanjima.

Ipak, u razgovoru za Telegraf najzanimljivije priče nisu uvek bile one o taktici i pobedama. Nisu priče koje se čitaju za 30 sekundi i za minut. To i ne očekujte u nastavku...  Kada se sa parketa pređe na život, pred nama se otvorio drugačiji Itudis, koji oseća košarku, miris špargle koja ga je othranila, čuje zvuk buzukija koji ga vodi i misli na porodicu koja mu je sve.

Možda se upravo zato, uprkos svim trofejima i velikim utakmicama, jedan od njegovih najvažnijih rituala odvija daleko od očiju javnosti, ali polako...

„Vreme je da se stvari promene“: Itudis želi Evroligu sa 30 klubova

Evropska košarka nalazi se pred važnim odlukama. Sve se češće govori o proširenju takmičenja, novom poslovnom modelu i interesovanju NBA lige, a Itudis smatra da je sada pravi trenutak da se razmišlja šire. Za njega budućnost Evrolige nije samo pitanje broja učesnika već i načina na koji bi takmičenje moglo da postane "održivije", privlačnije i uzbudljivije.

- Mislim da smo sada zreli za neke inovacije. Došlo je vreme da se stvari promene. Evroliga ima jedinstvenu priliku, posebno zato što postoji veliko interesovanje i NBA lige i Evrope. Moja lična želja je da se zajedno pronađe rešenje za proširenje na 30 klubova i da imamo najbolje moguće takmičenje, bez obzira na to da li će se zvati Evroliga, NBA ili nekako drugačije. Mislim da je došlo vreme da se na takmičenje gleda iz drugog aspekta. Košarka znači plej-of. Dovoljno smo zreli da znamo koliko je Fajnal for izvanredna stvar, ali i da nije lako igrati ogroman broj utakmica u ligaškom formatu.

- Sutra možemo imati 24 kluba, zatim 26, pa možda doći i do 30. To je moja lična želja, a mislim da i neki drugi ljudi razmišljaju slično. Voleo bih da i dalje imamo plej-of, a onda da se spuštamo na jednu utakmicu. Mislim da bi to bilo prihvatljivo sa svih strana. Vreme je za to. Posebno vlasnici koji ulažu novac na kraju moraju da imaju mogućnost ne samo da gube, već i da nešto dobiju, odnosno da budu barem na nuli. Mislim da je velika prilika za timove da imaju više prihoda od sponzorstava, televizije i medija. To bi otvorilo i više posla za vas. Ja živim u svim tim gradovima, razgovaram sa navijačima i ljubiteljima košarke i oni bi voleli da dođemo do plej-of sistema. Mislim da bi to bilo dobro za sve.“

Željko Obradović u Atini: „Znao sam da postoji interesovanje Panatinaikosa“

Povratak Željka Obradovića u Panatinaikos bio je jedna od tema koja je posebno privukla pažnju evropske košarkaške javnosti. Za Itudisa, koji je sa Obradovićem godinama delio stručni put, taj potez nije bio iznenađenje. Njih dvojica često su razgovarali, a ideja o povratku u Atinu nije mu bila nepoznata.

- Čuli smo se telefonom. Pozvao sam ga da mu čestitamo, čim je ozvaničeno. To je velika stvar za Panatinaikos. Vidite kako se ciklus okreće. Pre svega, to je zato što su doveli jednog izuzetnog trenera, jednog od najboljih trenera, i trenera koji je takođe ostavio veliki trag i pečat.

- Nisam bio iznenađen. Često, kada sam dolazio ovde, viđao sam se sa Željkom. Imali smo individualne razgovore i znao sam da postoji interesovanje Panatinaikosa. Znao sam da je Željko u situaciji da razmišlja o tome. Bio sam u prilici da imam neke informacije iznutra.

- Bitno je da čovek, pogotovo kada pričamo o Željku, oseća da je na pravom mestu i da može da pruži najbolje od sebe. On je veliki profesionalac i kada se nalazi u okruženju za koje Amerikanci kažu ‘he belongs’, onda može da procveta.

Za Itudisa je, međutim, važnije od samog povratka to što Obradović ponovo radi u sredini u kojoj može da bude svoj. Takav odnos između trenera, kluba i navijača ne garantuje trofeje, ali može da stvori atmosferu u kojoj se do njih lakše dolazi.

- Velike reči ste sada upotrebili, ali da, ta dinamika je samo pozitivna. Bez obzira na to što svako može da izgubi utakmicu ili titulu, ujedinjenost je ono što ostaje kroz liderstvo koje Željko donosi, kroz Janakopulosa i kroz navijače koji znaju o čemu se radi. Imaju čoveka koji sigurno nije potpisao ugovor sa Bogom da će doneti deset trofeja ili ne znam koliko trofeja, ali sigurno znaju da su na dobrom putu.

Janakopulos nastavlja porodičnu tradiciju

Dimitris Janakopulos često je bio tema rasprava u evropskoj košarci, ali Itudis njegovu ulogu posmatra kroz širu sliku. Za njega je sadašnji predsednik Panatinaikosa deo porodične priče koja je decenijama oblikovala klub. Seća se vremena kada su Pavlos, Tanasis i Kostas Janakopulos bili prisutni uz ekipu i kada se njihova podrška nije ogledala samo u novcu.

- Mislim da on nastavlja legat koji su njegova porodica i njegov otac postavili. Porodica Janakopulos, pre svega gospodin Pavlos Janakopulos, gospodin Tanasis Janakopulos i gospodin Kostas Janakopulos, mnogo su uradili za Panatinaikos. Bez njih ne bi postojalo sve ono što smo mi tamo doživeli i uradili. Njihove sugestije, njihovo prisustvo i njihov ljudski pristup poslu, ali i košarci, bili su veoma važni.

- Dolazili su na treninge da nas podrže. Možda nisu znali šta je pik-en-rol ili post-igra i svu košarkašku terminologiju, ali su znali šta znači za navijača Panatinaikosa da bude ponosan i da vidi da vlasnik kluba, odnosno porodica, ulaže kako bi oni bili srećni.

Sličnu ambiciju Itudis prepoznaje i u Hapoelu iz Tel Aviva, gde sarađuje sa Oferom Janajom i grupom poslovnih ljudi koji žele da izgrade ozbiljan košarkaški projekat. Za njega je važno što ulaganje u sport dolazi od ljudi koji su već ostvareni u svojim poslovima i koji u košarci vide prostor za dalji razvoj.

- Mislim da imaju veliki plan koji košarka traži. Meni je veliko zadovoljstvo da sarađujem sa tako uspešnim biznismenima, jer je svako od njih individualno veoma uspešan. Kada tako uspešni ljudi vide košarku kao jedno područje u koje može da se investira, ja samo osećam privilegiju i ponos što imamo takve ljude, ne samo u Hapoelu, već i u PAOK-u, Arisu i drugim klubovima koji žele da investiraju i da košarka bude finansijski održiva, tamo gde bi trebalo da bude.

Dušan Ivković, Zagreb i prve reči na srpskom: „Dobro“, „da“ i „ne“

Kada se govori o ljudima koji su obeležili evropsku košarku, ime Dušana Ivkovića zauzima posebno mesto. Za Itudisa, kao i za Željka Obradovića, Duda nije bio samo veliki trener već i čovek koji je ostavio dubok trag. Njihov prvi susret dogodio se 1989. godine, na Evropskom prvenstvu u Zagrebu, u vreme kada je Itudis bio student.

- Dušan nije na žalost sa nama, ali je u mom srcu i glavi. Obojici nam je bio nešto posebno, i Željku i meni, i kao čovek i kao profesionalac. Ja sam upoznao Dušana 1989. godine, kada je bio trener jugoslovenske reprezentacije na Evropskom prvenstvu u Zagrebu, gde sam ja bio student.

Tada još nije govorio srpski, ali je već počinjao da upoznaje sredinu koja će kasnije postati važan deo njegovog života.

- Da, znao sam da kažem ‘dobro’, ‘da’ i ‘ne’.

Iza anegdote, međutim, krije se mnogo ozbiljnija priča. Odlazak na studije za njega nije bio samo akademski izbor, već i pokušaj da što pre postane samostalan i rastereti porodicu finansijskog tereta. Njegov otac nije imao mnogo, pa je Itudis rano naučio da pažljivo raspolaže onim što mu je bilo na raspolaganju.

- Svaku nemačku marku i svaki dinar sam morao da sačuvam kao da je zadnji. Cilj mi je da porodicu rasteretim, da se osamostalim. Moj otac nije dolazio iz bogate porodice i morao sam da štedim.

Otac uzgajao špargle, a majka... : "Nećeš jesti hleb od košarke"

U Itudisovoj priči o uspehu nema prečica. Ima rada, odricanja i porodice koja je tražila način da mu pruži priliku. Jedan od ključnih delova te priče bile su špargle, kultura koju je njegov otac odlučio da uzgaja kako bi obezbedio bolju finansijsku osnovu za školovanje sina.

- Špargle su nam mnogo pomogle. Moj otac je doneo odluku da ih uzgaja, a proizvod je išao direktno u Minhen. Trikala je bila firma, odnosno kompanija iz tog kraja. To je bilo veoma uspešno i finansijski značajno. Kada radite na zemlji i nemate ogromnu površinu, morate da pronađete nešto što je dinamično i što može da donese veći prihod. Špargle su bile takva proizvodnja i finansijski su se isplatile. Moja porodica, a posebno moj otac, dobili su priliku da mi omoguće da studiram tamo gde sam želeo.

- To je bilo retko 1988. godine, da znaš gde želiš da studiraš bez interneta i svih informacija koje danas imamo.

Njegov put, međutim, nije bio bez sumnji. Kao i mnogi roditelji, i njegova majka želela je da bude sigurna da će sin izabrati nešto od čega će moći da živi. Košarka tada nije nudila garancije, zato je i rekla: "Nećeš se najesti hleba od košarke".

- To morate pitati nju. Ona mi je govorila: ‘Idi tamo i pomozi.’ Kao i svaka majka, videla je ono što je u tom trenutku mogla da vidi. Ali ja sam pratio svoje instinkte i svoje znanje. Sve se na kraju pokazalo kao dobra odluka. Moj odlazak u Zagreb je, da tako kažem, možda bio i neka vrsta karme. Ne mogu drugačije da objasnim. Jedan čovek mi je govorio za fakultet u Sofiji, drugi za Beograd, treći za nešto drugo, ali niko mi nije govorio za Zagreb. Onda sam bio u društvu ljudi koji su studirali u Zagrebu i rekao sam: ‘Čekajte, ovde se nešto ozbiljno radi.’ Pozvao sam nekoliko telefona, jer tada niste mogli direktno da dođete do informacija preko interneta. Morali ste da se raspitujete i tražite informacije na razne načine.

„Moj otac je doživeo drugi infarkt kada me je Željko pozvao“

Godina 1999. donela je jedan od najtežih trenutaka u Itudisovom životu. Dok je razmatrao naredni korak u trenerskoj karijeri, njegova porodica prolazila je kroz ozbiljnu zdravstvenu dramu. Otac, čovek koji mu je omogućio da studira i krene svojim putem, doživeo je drugi infarkt.

- Da, bilo je to 1999. godine. Bio sam u pregovorima sa Mentom da nastavim tamo kao trener. Bio sam glavni trener u drugoj ligi, u klubu iz Soluna koji se zvao Ment. Tada je moj otac doživeo drugi infarkt tokom operacije. Bilo je veoma teško, ali, hvala Bogu, i danas je sa nama.

Buzuki i muzika: "Možemo satima da pričamo..."

Njegov otac danas ima 80 godina, a jedna navika nije ga napustila. I dalje svakodnevno svira buzuki, tradicionalni grčki žičani instrument koji je, kroz godine, postao mnogo više od hobija.

- Svira buzuki svakodnevno već godinama. Ima 80 godina. Bog mu dao zdravlje. Muzika je nešto o čemu bismo mogli mnogo da razgovaramo. Muzika je univerzalna. Kada vaše uši imaju sposobnost da prihvate tonove, da ih upiju i da u tome uživate, da se opustite ili motivišete da nešto uradite, to je velika stvar. Mislim da čovek ne može da živi bez muzike.

Silvana Armenulić u grčkom društvu: „Željko za mene naručuje“

Na moje kratko: "Koju pesmu grčku i srpsku naručujete..." - usledio je iznenadni prekid:

- E sad si me pitao i tovorio... satima sad možemo...

Tako je. Kada razgovor stigne do muzike, Itudis više ne govori samo o melodijama i omiljenim pesmama. Govori o prostoru u kojem se susreću dve kulture, o prijateljstvu i zajedničkim trenucima koji ne moraju da imaju nikakve veze sa košarkom. Njegova ljubav prema muzici ima i porodične korene, a jedna od omiljenih pesama njegovog oca postala je i njegova.

- Ima mnogo pesama. Jedna od omiljenih pesama mog oca, koja je postala i moja omiljena, jeste ‘Ta dahtila’.“

Reč je o staroj grčkoj pesmi, čiji naslov na engleskom glasi „Fingers“. A kada je reč o srpskoj muzici, Itudis nije morao dugo da razmišlja.

- Željko za mene naručuje Silvanu Armenulić i "Dimitrije, sine Mitre".

A šta bi sam otpevao na srpskom? Itudis je nekako uspeo da se iskontroliše. Dogovor je pao.

- To ostavljam za sledeći intervju. Hajde da se dogovorimo da napravimo jedan intervju samo o muzici, a da ne pričamo o košarci.

Dogovor je prihvaćen, za Atinu. Do tada ostaje obećanje da će sledeći razgovor, barem na trenutak, zaobići taktiku, rezultate i košarkaške teme.

Poslednji poziv pre utakmice pripada supruzi i ćerki

Itudis je u karijeri radio sa velikim igračima, osvajao trofeje i prošao kroz najzahtevnije evropske košarkaške sredine. Ipak, postoji ritual koji se ne menja u zavisnosti od protivnika, važnosti utakmice ili pritiska rezultata. Neposredno pre nego što izađe na teren, poziva suprugu i ćerku.

- To je moj poslednji telefonski razgovor pre nego što izađem na teren, jer želim da imam taj trenutak sa njima. Nikada ne znamo šta život nosi. Mi smo ovde, došli smo i jednog dana ćemo otići iz ovog života. Bitno je znati ko je taj koji je uz tebe i kome želiš da pružiš lepu reč, ruku ili poverenje. Ja uzimam poverenje i podršku od svoje ćerke i svoje žene da izađem i radim svoj posao.

Košarkaški Frankenštajn: Bodirogina završnica, Teova dodavanja...

Kada je trebalo da sastavi idealnog igrača od svih košarkaša sa kojima je radio, Itudis se prvo našalio da bi rezultat bio svojevrsni Frankenštajn. Ali iza šale se otvorio zanimljiv pogled na košarku i igrače koji su ostavili trag u njegovoj karijeri. Nije birao samo poene, šut ili fizičke predispozicije. Tražio je sigurnost, pregled igre, karakter, liderstvo i sposobnost da budeš uz saigrača čak i kada se sa njim ne slažeš.

- To bi mogao da bude jedan košarkaški Frankenštajn. Da spojimo malo, malo, malo... To je dobro pitanje. Mnogo dobro pitanje, hvala vam na tome, jer često vas pitaju ko je taj jedan igrač. Radio sam sa možda 500 ili 1.500 igrača, a sada treba izabrati jednog.

- Dao bih mu sposobnost igranja završnica koju je imao Bodiroga, kao i sigurnost koju je on posedovao. Dao bih mu dodavanje Miloša Teodosića i njegovo predviđanje igre. Dao bih mu takmičarski duh i osobine koje je imao Dimitris Dijamantidis, kao i njegovu harizmu. Da na terenu postane zver, da tako kažem. On je van terena bio tih, smiren i veoma povučen, ali kada je dolazilo do košarke, bio je potpuno drugačiji.

- Dao bih mu sposobnosti igre na niskom postu kakve je imao Rebrača. Dao bih mu liderske sposobnosti koje je imao Kajl Hajns. Da možeš mirno da spavaš zato što znaš da će Kajl Hajns, čak i ako se niste složili na terenu, otići u svlačionicu i stati iza svog saigrača.

Šut?

- Dao bih mu šut koji su imali Šarunas Jasikevičijus, Dru Nikolas, Nando de Kolo, Teodosić... Mogao bih da nabrajam mnogo igrača i da uzmem od svakog ono najbolje. Hvala što ste mi dali tu priliku – liderstvo, znanje i profesionalni odnos prema košarci. Tako bismo mogli da sastavimo idealnog košarkaša.

U njegovom izboru nema samo statistike. Bodirogina sigurnost u završnicama, Teodosićeva kreativnost, Dijamantidisov takmičarski karakter i Hajnsova odanost ekipi različiti su delovi iste slike. Itudisov idealan igrač nije samo onaj koji će rešiti utakmicu, već i onaj kome saigrači mogu da veruju kada stvari krenu loše.

(Telegraf.rs)