Ko je Milan Glušac kad utihnu tribine? Najbolji golman Evropskog prvenstva o veri, porodici i strahu od uspeha

Danas, kada uspeh često dolazi bez pokrića, sportisti, više nego ikad, zauzimaju važno mesto u društvu i postaju simboli čitavih generacija. Ali dok publika pamti medalje, trofeje i velike utakmice, čovek iza njih neretko ostaje nepoznat.

Junak ovogodišnjeg Evropskog šampionata u vaterpolu, Milan Glušac, postao je nacionalna senzacija, čini se, preko noći.

Preporučujemo

Ipak, iza titule najkorisnijeg igrača prvenstva kriju se godine borbe, odricanja i požrtvovanosti, jer svako veliko sportsko postignuće počinje pre nego što ga publika primeti.

Ko je 23-godišnji Beograđanin kada utihnu tribine i kada ostane sam sa svojim mislima?

Autor: Nina Komnenov

Uspeh je ostati svoj

Profesionalni sport često podseća na svojevrsni zlatni kavez, ukoliko uzmemo u obzir žrtvu koja se prinosi zarad upisivanja među velikane.

Tom prilikom, zanimalo me je šta za mog sagovornika predstavlja slobodu, u svakom smislu te reči?

- Za mene je sloboda da budem svoj, onakav kakav zaista jesam a ne kakvog me drugi zamišljaju. Sloboda je živeti u skladu sa svojim principima i vrednostima - odgovara Glušac.

Odgovornost i pritisak su sveprisutni saputnici atleta, ali paradoksalno potrebna je i izvesna doza smirenosti kojom upravo Milan zrači.

Kad je poslednji put osetio mir?

- Poslednji put sam osetio mir pre par dana na Svetoj liturgiji. Taj osećaj smirenosti, prisutnosti i vere se ne može rečima opisati - ostaje u čoveku dugo nakon što se ceremonija završi. To je ono što mi daje dodatnu snagu i motivaciju za sve što dolazi.

Smirenost, zrelost i jasno definisan sistem vrednosti ovog mladića naveli su me da se zapitam ko je bio njegovo najveće ogledalo kroz život?

- To su, pre svega, moji roditelji koji su bili uz mene i pre uspeha i nagrada. Uz njih sam najviše učio o sebi, oni su zaslužni za ličnost koja sam danas - poentira Glušac, dajući mi šlagvort za sledeće pitanje.

Šta za tebe znači "biti dovoljno dobar?"

- Napredak iz dana u dan, na svim životnim poljima, ne samo u sportu. Kada ostaneš svoj, uprkos poređenjima i tuđim očekivanjima, i pokažeš da si dosledan.

Ego ume da trpi poraz

Pamtiće se dugo polufinale sa Italijom, kao i trenutak osvajanja evropske titule. Puna Arena, muk, a potom gromoglasan aplauz i skandiranje.

Šta te je prizemljivalo u momentu kad te je cela država veličala kao heroja?

- Najbliži ljudi. Prvenstveno porodica, a potom i prijatelji. U sportu se ne živi od starih zasluga, neuspeh se ne prašta, svaki dan je novo dokazivanje - to uverenje me je čvrsto držalo na zemlji - direktan je Glušac.

Da li mu je vaterpolo nešto i oduzeo? Ili zasluge ipak premašuju žrtvu?

- Iskreno, smatram da mi je mnogo doprineo u životu jer sam privilegovan i blagosloven da radim ono što volim, a da ujedno i živim od toga. Naučio me je odgovornosti, disciplini i izgradio čvrst karakter. Nažalost, nešto mi je i oduzeo a to su uglavnom druženja, trenuci sa prijateljima i letovanja - zaključuje i dodaje da "ako želiš da budeš uspešan - sport mora da bude prioritet".

Milanov put do reprezentacije i nacionalnog priznanja nije bio uobičajen. Ipak, kada su se prilike konačno otvorile, njegov uspon bio je gotovo nezaustavljiv.

Da li te nekad više plaši uspeh i sve što on nosi sa sobom nego neuspeh?

- Više me plaši uspeh jer nosi očekivanje da taj nivo održiš kroz godine koje dolaze, ako ne i da nadmašiš isti. Neuspeh shvatam kao lekciju za dalji napredak i sazrevanje, kao i izvlačenje pouke i pripremu za ono što te čeka.

Kada utakmica ne prođe dobro, da li pati ego?

- Nakon loše utakmice ili poraza, u mom slučaju ego pati baš kratko. Trudim se da sagledam situaciju onakvu kakva jeste i nastavim sa još težim radom. Svaki novi dan i svaka utakmica su nova šansa da se dokažeš - iskren je moj sagovornik.

Timski sportovi možda najbolje osećaju i onu drugu stranu medalje kada je reč o kulturi navijanja.

Pa, da li se kod nas sportisti vole trajno ili samo kad donesu medalju?

- Nažalost, kultura navijanja često je uslovljena rezultatima. Dok pobeđuješ svi te vole, tapšu po ramenima, pišu hvalospeve, a onda, kada dođe do neuspeha, isti te prvi ponize i omalovažavaju. Pravi odnos prema sportisti i timu vidi se onda kada dodju povrede ili težak period. Tada shvatiš da li ljudi vole samo uspeh ili i tim koji stoji iza svega toga - beskompromisno, za kraj, matira Glušac.

(Nina Komnenov)