Slađa je najdugovečnija srpska odbojkašica, Sever je skandirao njeno ime, sa 43 godine osvojila pehar

Najdugovečnija srpska odbojkašica Slađana Erić nedavno je sa 43 godine pojačala ekipu Jedinstva iz Brčkog, čiji dres je već nosila pre deset godina, a svega nedelju dana kasnije okitila se i prvim peharom, ali i individualnom nagradom.

Jedinstvo je osvojilo trofej na predsezonskom takmičenju "Borac kup", a Erić je proglašena za najbolju odbojkašicu turnira. U finalu je tim iz Brčkog porazio Osijek 3-0 (25:17, 27:25, 25:23).

Preporučujemo

Slađana je prelaskom u Jedinstvo ostvarila dvadeseti transfer u karijeri, koju je započela 2000. godine. Posle dobijanja priznanja oglasila se na Instagramu.

- Prva velika lekcija došla je mnogo ranije nego što je mogla da razume. U sportu će kasnije shvatiti da talenat može da otvori vrata, ali da samo karakter može da te zadrži unutra. I zato će godine prolaziti.

Devojčica će postati devojka. Devojka će postati sportistkinja. Sportistkinja će postati profesionalac, a profesionalac će jednog dana postati žena koja će sa 44 godine i dalje stajati ispred mreže. Ali između te devojčice i te žene proći će čitav jedan život. Život koji neće uvek biti nežan prema njoj. I možda je upravo zato vredelo.

Jer da joj je neko tada rekao da će joj trebati više od dvadeset devet godina da shvati šta je zapravo najveća pobeda, verovatno mu ne bi poverovala. Vratio se igrač, jer mu se opet igra - napisala je Slađana Erić.

Slađana planira knjigu, pričala o trenerskom poslu, hapšenju

Ovog ponedeljka na portalu "Glas Srpske" osvanuo je i opširan intervju sa Slađanom Erić, gde se osvrnula na povratak u Brčko. Ipak, tema je bilo napretek, a jedna se ticala početaka karijere u Crvenoj zvezdi, pod palicom Zorana Terzića.

- Mislim da se to nikada neće ponoviti. I žao mi je što današnja deca to nikada neće osetiti – taj način, taj odnos... Mi nismo imale ništa. Ni pametne telefone, ni odbojkaška pomagala, ni klimatizovane dvorane kakve danas imaju, ni teretane. Trčala sam po "Marakani" uzduž i popreko. Mislim da sam znala tačan broj stepenica na celom stadionu. Ali to jedinstvo, ta grupa... Terzu je Aleksandar Boričić iz muške juniorske ekipe prekomandovao za trenera ženske ekipe. On je prvo odbijao. Bilo je teško Terzu nagovoriti da bude trener ženske ekipe. U toj prvoj sezoni sam igrala sa starijim igračicama, bile su Boričićeve ćerke Aleksandra i Ivana, Jelena Maljković, Maja Ilić i mnogo devojaka koje su bile starije od mene po pet-šest godina. A onda, kada su one otišle, došla je smena generacija, došla je ta moja generacija – Đera (Ivana Đerisilo), Anja (Spasojević), Maja (Ognjenović), Dragana Ilić, Ivana Krdžić, Maja Lakušić, Nina Bjegović, Lana Tomić, Marina Vujević… Nažalost, neke od njih nisu nastavile sa odbojkom. Mi smo disale i igrale kao jedna. Ostavljale smo srce na terenu za spektakularne navijače – "delije".

Sa setom se prisetila tog perioda, kao i odnosa prema odbojci, grbu i navijačima.

- Hiljade i hiljade ljudi dolazile su da gledaju odbojku. Mi smo oživele odbojku u Beogradu i tada u Jugoslaviji. Taj osećaj kada se vraćate na TV ekrane, kada "SOS" počinje program, kada izlazite u svim novinama i svi vas prepoznaju na ulici – to je stvarno bio uspeh. To je bila istorija koju smo mi ispisale. I te famozne utakmice u Užicu sa trubačima, sa hiljadama i hiljadama ljudi, sa navijačima Zvezde, koji ih nadglasaju... To se nikada neće ponoviti. Žao mi je što je to nestalo i što taj osećaj više ne postoji. Eto, to je bila ljubav. Sada je sve drugačije. Sada se sve vrti oko novca.

- Danas deca imaju menadžere i prevelike ambicije, pre svega roditelja. Mi smo se tada igrale odbojke. Niko od nas nije znao da ćemo biti to što smo danas. Mislim da smo bile slobodne i pre svega – bile smo deca. Terza nas je učio i pustio da se lepo igramo. I onda smo eksplodirale. Sećam se i kada su navijači upadali na teren. Nama je to bilo sasvim normalno. Sa njima sam proslavljala svaku titulu. Mi smo bili kao jedno sa tim navijačima. Kada su pravili transparente za utakmice, pravili su ih tokom naših treninga i utakmica. Jednostavno, živeli smo kao u jednoj kući, u toj "maloj Marakani". Toliko smo bili zajedno i povezani. To se prelivalo i na fudbal, jer nam je bio jako blizu. Zvezdu smo, pored fudbala, podigle na neki viši nivo što se tiče odbojke. Mislim da Zvezda posle nas nije imala to. Nadam se da će nekada vratiti svu tu slavu i sve to što smo mi imali.

Sever je jednom skandirao njeno ime.

- Da, da. Jeste. Dvogledom su me pronašli. Tada je bilo bitno da Partizan negde odigra nerešeno ili izgubi, a Zvezda je igrala sa Lučanima i ta utakmica je odlučivala ko će osvojiti titulu. Bio je napet meč i došlo je puno "delija". Sever je bio pun, zapad je takođe bio pun. Mi smo tada osvojile, ne znam koja mi je to bila titula. Mislim da je bila moja prva titula, a Zvezdina 21. Sedela sam sa Gagom Ilić, Majom Mratinković. Sedele smo i gledale utakmicu. Drugarica iz srednje škole, Bilja, gleda me i kaže: "Ti čuješ?" Rekoh: "Pusti me da gledam utakmicu." Ona kaže: "Slaki, skandiraju tvoje ime." Rekoh: "Ko mi skandira ime?"

- Nisam mogla da ustanem. Taj osećaj… Noge su mi se tresle dok sam pokušavala da ustanem i da im mahnem. Ne znam da li je ikada ikome skandirano ime na "Marakani", a da nije fudbaler. Retki su to doživeli, takve ovacije i takvu ljubav od "delija" kao ja. Meni je čak duž cele sale na "Marakani" bila ispisana poruka: "Slađo, mi te volimo – Delije, Sever", i veliko srce sa brojem jedan. Svi su se tada pitali: "Zašto ja?" Nisam bila "Zvezdino dete". Došla sam iz Bijeljine, videli su me na "Majskim danima odbojke", ljudi iz Zvezde, nisam rođena u Beogradu. Možda je razlog bila neka moja energija, to moje "nefoliranje", ta obostrana ljubav. Mislim da je to zbog tog spontanog, prirodnog odnosa...

Otkrila je i da piše knjigu, a kada je ideja za naslov u pitanju...

- Imam ih više, ali ne znam. Mislim da je naslov jako bitan. Neće biti portalski sigurno. (smeh) Kada mi portali kažu da sam u petoj deceniji, srce me zaboli. Ali onda dobijem sto poruka i kažu: "Baš lepo izgledaš u svojim godinama." Ma, mogla bih i film da snimim. Materijala ima. Samo ta Zvezda, te četiri godine, šta smo sve imale, šta smo prošle... Tu je bilo više suza nego aplauza. Ali kroz te suze, tu borbu, taj strah, rad i odricanje, na kraju sam uvek završavala sa osmehom i trofejom.

Govorila je i o svom trenerskom pozivu, o dobroj prijateljici Maji Ognjenović, a otkrila je i kako je uhapšena u Rusiji, tokom perioda u Protonu 2019.

- Uhapšena sam na aerodromu 21. januara, a već 7. marta sam se vratila u Rusiju. Osuđena sam na momentalnu deportaciju i kaznu od pet godina zabrane ulaska u zemlju. Ali klub je uspeo da za mesec i po dana, zajedno sa mojim advokatom koji je imao punomoć u Rusiji, sve to reguliše i da se ja vratim. Sve je bilo zbog toga što klub nije završio vizu za tih 30 dana. Mi kao turisti sa srpskim pasošem, ne znam za ostale pasoše, u Rusiji možemo da provedemo 30 dana. Za sve ostalo neophodna je radna, boravišna ili neka druga viza. Klub je mislio da će to završiti, ali nije uspeo, jer su nam bili isti praznici. Božić je i u Rusiji 7. januara, a slave i Pravoslavnu Novu godinu 14. januara. Sve je bilo zatvoreno dve nedelje. Neprijatno, ružno iskustvo.

Nije to bio nimalo prijatan period  za nju.

- Tada su bili neki novinski naslovi koje nikada neću izbrisati iz glave. Kad god ukucaš moje ime, prvo izađu naslovi: "Proterana", "Deportovana"... Rusija je za mene, posle Kine, Turske i Italije, najjača odbojkaška zemlja. Mislim da se to nikad nikome nije desilo. Da li je to bila nemarnost, da li nedostatak vremena za tu vizu, stvarno nikoga nisam krivila. Nisam bila ljuta ni na koga iz kluba. Oni su se prepali. Ja sam mogla njih da tužim i svašta nešto, ali ja nisam takav čovek. Sklonili su moj ugovor i tražili ponovo da ga potpišemo. Jedino to mogu da im zamerim. Možda je samo loš rad jednog čoveka u administraciji doveo do toga. Vratila sam se, ali već je bio mart, preciznije 7. mart, i prelazni rokovi su bili završeni. Nisam imala izbora. Znaš i sam da su prelazni rokovi do kraja decembra ili kraja januara. Nisam imala gde nego da se vratim. Bila sam vezana za Rusiju - rekla je za "Glas Srpske" Slađana Erić.

(Telegraf.rs)