Alkaraz pred Rolan Garos dao veliki intervju, ni reč o Novaku i bolnom porazu u Parizu

Pred početak takmičenja na Rolan Garosu, Karlos Alkaraz ke dao opširan intervju za zvanični sajt takmičenja, u kojem je govorio o brojnim tem+niskim temama, kao i o drugom Grend slemu sezone. 

Tako, jedno od pitanja odnosilo se i na finale Olimpijskih igara koje je izgubio od Novaka Đokovića. Zanimljivo, tokom odgovora, Španac niti u jednom momentu nije pomenuo Novaka Đokovića od kojeg je poražen u finalu.

Preporučujemo

- Želeo sam da učestvujem, da osetim kako je to predstavljati svoju zemlju. To mi je bila dodatna motivacija. A što se Olimpijada održavala u Parizu – nekoliko meseci posle mog trijumfa ovde – to mi je značilo još više. Igrati na Filip-Šatrije terenu, ali sada sa španskom zastavom na grudima – to je bilo nezaboravno. Taj trenutak ću zauvek pamtiti.

Prošla je godina dana otkako je podigao trofej u Parizu, a danas kaže da je sve tek sada počelo da mu se sleže.

– Imao sam vremena da razmislim o tome, da, i da shvatim da sam osvojio Rolan Garos, a zatim i Vimbldon. Vratiti se u Pariz je neverovatno, pogotovo sada kada mi se svi ti trenuci vraćaju u mislima.

Osvrnuo se i na ličnu vezu s turnirom na kom je kao dete sanjao da igra, a danas ga osvaja.

– Rolan Garos zauzima posebno mesto u mom srcu. Gledao sam mnoge španske igrače, posebno Rafu Nadala. Kao dete, sećam se da sam trčao kući iz škole samo da bih gledao mečeve. Sa 11 godina sam prvi put igrao turnir u okviru Rolan Garosa. Sećam se da sam tada gledao mečeve i, ako se ne varam, prvi igrač kog sam video bio je Rišar Gaske. Pomislio sam: „Jednog dana ću igrati ovde.“ Par godina kasnije, izgubio sam u kvalifikacijama (od Aleksandara Vukića 2020). Ali sam se vratio, ponovo prošao kvalifikacije i ušao u glavni žreb. Kroz godine sam stekao iskustvo, proživeo nezaboravne trenutke na terenu i prošle godine – konačno pobedio. Bilo je to neverovatno, san koji je postao stvarnost. Oduvek sam želeo da osvojim Rolan Garos.

Iako ima samo 22 godine, već je izgradio impresivnu karijeru, a u tome vidi jasne razloge.

– Mnogo sam, mnogo radio da bih stigao dovde. Potreban je talenat, naravno, ali bez rada on ne znači ništa. Godinama sam trenirao, odricao se mnogočega u mladosti kako bih postigao svoj cilj. Tajna je u tome da ulažeš svu energiju i vreme, i da budeš okružen najboljim ljudima. Verujem da sam uspeo u tome – imam oko sebe divne i profesionalne osobe koje mi pomažu da budem bolji teniser i bolji čovek. Moji roditelji su, naravno, igrali ključnu ulogu.

Ni on nije bio pošteđen padova, ali ključ njegovog povratka uvek su bili ljudi koji ga okružuju.

– Ljudi koji su mi bliski. Uvek su tu za mene. U teškim trenucima znali su kako da me umire, i to mi je bilo najvažnije. Kada izgubiš meč koji si silno želeo da dobiješ, to te pogodi kao šamar. Ali zahvaljujući njima, uvek sam uspevao da se saberem i kažem sebi: „Tu sam gde sam oduvek sanjao da budem – nema mesta ljutnji, nema vremena za frustraciju, vreme je da nastavim i uživam u trenutku.“ Taj način razmišljanja dugujem upravo njima.

Posebno mesto u njegovom životu ima Rafael Nadal – idol iz detinjstva s kojim je imao priliku i da zaigra.

– Njegov stil igre, njegov odnos prema meču, njegova mentalna snaga, ljubav prema sportu. Rafa je izuzetna osoba – vrlo skroman. Kada ga upoznaš, shvatiš da je to sasvim običan čovek. Bilo je neverovatno biti tako blizu svog idola, učiti od njega i poznavati ga i kao čoveka. To je bilo posebno iskustvo.

Upravo kroz zajedničku igru s Rafom, Alkaraz je izvukao vredne lekcije koje će nositi kroz čitavu karijeru.

– Kako pristupa meču, sa kakvom strašću igra svaki poen, kako se priprema. Igrajući dubl s njim naučio sam kako se nosi sa pritiskom. To su lekcije koje će mi koristiti kroz celu karijeru. Bio je jedan od najvećih ambasadora tenisa i verujem da će njegovo nasleđe trajati večno. Rafa je jedan od ljudi koji su tenis doveli na sam vrh sportskog sveta. Divno je što sam mogao da delim vreme s njim u ovom sportu.

Osvrnuo se i na svoju omiljenu podlogu – ili bolje rečeno, onu na kojoj se oseća najprirodnije, iako nije njegova prva ljubav.

– Ne bih rekao da mi je omiljena podloga (smeh). Više volim tvrde podloge, ali sam odrastao na šljaci. Nisam igrao na betonu do 11. ili 12. godine! Za španske igrače, šljaka je posebna. Uspeo sam da podignem nivo svoje igre na njoj i dobro se osećam kad igram. Moj stil igre odgovara toj podlozi. I svaki put kad se sezona šljake završi i pređe se na travu – nedostaje mi!

Na kraju, nije mogao da ne pomene i čoveka koji mu je danas mentor, a nekad i sam bio šampion Rolan Garosa – Huana Carlosa Ferera.

– Jesam, video sam nekoliko fotografija, video zapisa i najvažnijih trenutaka, ali ne previše. Po onome što sam čuo od drugih igrača, bio je zaista sjajan. Imao je sjajan ritern, ali mislim da mu je najveće oružje bilo kretanje – kretao se neverovatno dobro. Ponekad poželim da imam takav stil igre. Mislim da je on bio kompletniji igrač nego što sam ja trenutno.

(Telegraf.rs)