DA LI PROSTITUCIJU TREBA LEGALIZOVATI? Ovo su razlozi PROTIV, ŠTA VI MISLITE O NJIMA?

Logikom onih koji insistiraju na tome da "žene imaju pravo da rade šta god žele sa svojim telom", trebalo bi legalizovati i trgovinu unutrašnjim organima, što je zabranjeno u svim zemljama sveta

Sve razloge koje pobornici legalizacije prostitucije ističu u njenu korist, oni koji joj se protive pobijaju ubedljivim kontraargumentima.

Preporučujemo

DA LI PROSTITUCIJU TREBA LEGALIZOVATI: Ovo su razlozi ZA, ŠTA VI MISLITE O NJIMA?

Zamislite situaciju u kojoj se sa svojih 25 godina i fakultetskom diplomom jako obradujete pozivu Nacionalne službe za zapošljavanje, čija vas radnica obaveštava da ima jednu poslovnu ponudu za vas, a onda i saopštava da je reč o poziciji prostitutke u jednom "uglednom" bordelu, koji ispunjava sve zakonske kriterijume za legalan rad, a državi uredno plaća dadžbine.

Imali biste zagarantovanih 40 radnih sati nedeljno, socijalno i zdravstveno osiguranje - te obezbeđenu penziju - i mogućnost borbe za svoja radnička prava u okviru Sindikata prostitutki Srbije.

KO BUDE PLATIO PROSTITUTKU IDE 60 DANA U ZATVOR! Srpski ZAKON predviđa jezive kazne za NELEGALNI SEKS

Na kraju ovakvog razgovora, podsetili bi vas da u slučaju da odbijete ovu regularnu poslovnu ponudu, gubite mesto na evidenciji Biroa, budući da njihova poslovna politika isključuje izbirljivost kandidata.

Ako vam se čini da je ovo nerealna ideja ili nekakva šala, trebalo bi da imate na umu da bi ovo bilo moguće kada bi prostitucija bila stavljena u rang legalnog posla.

Upravo to se događa u Nemačkoj, u kojoj je, nakon legalizacije prostitucije, u nekom momentu ponestalo prostitutki u bordelima, pa su njihovi vlasnici devojke za rad počeli da traže preko - a koga drugog nego - Zavoda za zapošljavanje.

Žene do 55 godina starosti, koja se odbijale posao, gubile su sva prava i naknade iz Zavoda.

I tu je samo početak.

Nasuprot ubeđivanjima onih koji smatraju da prostituciji nije mesto u crnoj zoni, ni argumenti o obaveznim i redovnim zdravstvenim pregledima, kao ni prilivu novca od seks-poreza u budžet - ne stoje.

Osim što se u našem zdravstvenom sistemu čeka nedeljama i mesecima na preglede, čak i kad umirete, skoro je nemoguće da bi prostitutke bile podvrgavane redovnim lekarskim kontrolama, kako bi se sprečilo širenje zaraznih bolesti, na čelu sa HIV-om.

Nakon legalizacije najstarijeg zanata, u Holandiji se evidentiralo se samo 100 prostitutki, dok se njih tek 30 učlanilo u sindikat. Legalna cena seksualnih usluga uključuje najam bordela, lekarske preglede i porez, pa su, samim tim, troškovi prostitucije gde je ona legalizovana veći. Mušterije zbog toga traže jeftiniji seks, pa opet cvata ilegalna prostitucija.

Još jedan od podataka je da novac potekao od poreza koje plaćaju učesnici prostitucije sačinjava ukupno 5% od državnog budžeta holadske vlade; seks industrija porasla je za 25 posto, a trgovanje stranim ženama čak za 80 posto.

Osim toga, Holanđani sve više odlaze u Latviju, pa čak i afričke zemlje, gde su u ponudi i dečaci i devojčice, jer im ono što je sada dostupno u njihovoj zemlji nje zanimljivo.

Negativne posledice legalizacije pokazalo je i istraživanje škotske vlade, sprovedeno 2004. godine, u kom je napravljena komparacije Švedske, Holandije, Australije i Irske, prema čijim je rezultatima legalizacije

prostitucije rezultirala porastom trgovine žena i dece iz drugih država, seksualnog zlostavljanja dece, kao i nasilja nad ženama i organizovanog kriminala.

Protivnicima legalizacije najbliži je stav da bi uvođenjem prostitucije u legalne tokove država postala saučesnik u degradaciji društva i najveći makro, protiv kojih bi, po prirodi stvari trebalo da (nastavi da) se bori.

Logikom onih koji insistiraju na tome da "žene imaju pravo da rade šta god žele sa svojim telom", trebalo bi legalizovati i trgovinu unutrašnjim organima, što je zabranjeno u svim zemljama sveta: koliko god moralna shvatanja bila relativna, nedopustivost trampe delova ljudskog organizma za novac nikada nije dovedena u pitanje.

Iskustva Holandije, Nemačke i Australije govore da se legalizacijom prostitucije nije pomoglo ženama, već njihovim svodnicima, koji ozakonjenjem postaju legalni biznismeni.  Njena legalizacija, dakle, ne samo da ne bi zaštitila prostitutke, već bi otvorila dodatan prostor za njihovu zloupotrebu.

Teza na koju bi trebalo prebaciti fokus sa poreza na seks je dužnost (koja bi valjda trebalo da bude i njen viši cilj) države da kod naroda razvija svest o tome da je prostitucija kršenje ljudskih prava.

Još jedan zanimljiv pristup ovoj problematici je i onaj koji je imala Švedska, čije zakonodavstvo okrivljuje kupca sekusalnih usluga, a ne prositutku.

Novi srpski Zakon o javnom redu i miru uveo je po prvi put kažnjavanje onih koji plaćaju za seks, ali su na taj način oni i prostitutke stavljeni u isti koš.

KO PROSI I KO SE KOCKA KAZNA DO 150.000: Usvojen Zakon o javnom redu i miru!

Švedski rezon, pak, bio je to da se "favorizovanjem" prostitutki da mogućnost da zatraže pomoć od vladinih organizcija, budući da se one smatraju žrtvama, a ne kriminalcima.

Prema logici stvari i osnovama tržišne ekonomije, kada je kupac seksualnih usluga označen kao onaj koji krši zakon, onda će i potražnja prostitucije biti znatno manja, jer bez potražnje nema ni ponude.

Međutim, Švedska je ovako uspela samo da dovede prostituciju na nivo stagnacije, a efekti su bile drugačiji od očekivanih: švedski zakon doveo je do seks-turizma u zemljama u okruženju, u kojima je prostitucija legalna.

Dok se sučeljavaju različita mišljenja na ovu temu , a zakonska rešenja daju mnogobrojne (ne)očekivane posledice u praksi, nameće se jedan nedvosmisleni zaključak: prostitucija se ne može iskoreniti - što dokazuju vekovi koji su iza nas - a zakonom se ne može staviti pod kontrolu (ili barem ne značajno), zbog čega bi se trebalo vratiti na početak priče, a to je glavna uloga i smisao svake države: da sačuva svoje građane i, ako već ne može da ih oplemeni, spreči njihovu dalju degradaciju.

(Jovana Babić)