SVETSKI, A NAŠ: Srpski ratluk poznat od Kanade do Australije!

Poslednja bombondžijska radnja nalazi se u Beogradu u Savamali. Branislav i Živorad Bosiljčić zanat su nasledili od dede, pa ratluk, luše, orasnice i karamele prave po starinskim receptima

Davne 1936. godine Branislav Bosiljčić počeo je da se bavi bombondžijskim zanatom u Ulici Gavrila Principa 14, na istom mestu na kojem i danas njegovi unuci Branislav i Živorad prave ratluk, mlečne karamele i svilene bombone po istom receptu. Njihove poslastice poznate su, kako kažu, od Kanade do Australije, maletene nema mesta na svetu koje nije "posetio" njihov ratluk.

Preporučujemo

Kada je Branislav Bosiljčić, tada dvanaestogodišnji dečak, tek pristigao u Beograd, stajao ispod sata na Železničkoj stanici, nije ni sanjao da će od nosača u Luci, preko pomoćnika pekara, postati bombondžija. Još manje da će radnja koju je otvorio i nakon skoro osam decenija ostati na istom mestu, a da će u njoj poslastice po istom receptu praviti njegovi unuci.

Pored svetski poznatog ratluka, oni prave i mlečne karamele, za koje je još njihov deda nagrađivan, pa su samim tim i one specijalitet.

U ovoj šarenoj radnjici mesto su našle i razne vrste lizalica, kišobrančići, orasnice, krive luše, koje su brižno smeštene u korpice. Tvrde ljute bombone, poznate kao "promincle", poslastica su koju vole posebno stariji. Interesantno je to da svaki slatkiš ima svoj "trenutak slave", pa je tako sada ratluk najveća "zvezda", dok su ranije to bile lizalice i bombone. 

- Moja ćerka stalno kupuje ratluk ovde, meni nisu usput, ali stalno uzimam od nje. Znate, ja ne jedem slatko, ali ovaj ratluk je toliko ukusan da ne mogu da prestanem da ga jedem. Divan je, nije ni prići fabričkim - rekla nam je Verica, koja je kupovala u radnji.

U redu iza nje stajao je Ivan, koji je takođe imao samo reči hvale.

- Godinama kupujem ovde, samo saznanje da se nešto pravi po starom i originalnom receptu dovoljna je prednost - rekao nam je i sa punom kesom slatkiša napustio radnju.

LIZALICA "ZA GINISA"

Osim svakodnevnih potreba, oni se trude da izađu u susret i porudžbinama mušterija, makar onoliko koliko je u njihovoj moći, pa su tako jednom prilikom pravili lizalicu veliku dva metra.

- Najveća lizalica koju smo napravili imala je dva metra. Nije imala drvce, sve je bilo premalo. Stavili smo na kraju garnišnu od zavese, jer je samo to bilo dovoljno veliko i morao je kombi da dođe po nju. Pravili smo i slatke prozore za predstavu "Ivica i Marica", pa još i neke velike luše i lizalice za pozorišta - kaže Žika, i dodaje da svima izlaze u susret koliko im kapaciteti to dozvoljavaju, s obzirom na to da imaju mali sto i ograničen prostor.

Kažu da je tajna njihovog ratluka u tome što je mekan i "topi se u ustima", nije kao arapski ili turski ratluci, koji su žilaviji i imaju jaču aromu.

- Naš ratluk je mnogo mekši i topi se u ustima, ima vrlo blagu aromu i nežan je na nepcima, tako da je to jedna sitnica na koju smo ljude navikli i sada to više ne možemo da menjamo. Naši najdraži kupci penzioneri obožavaju naš ratluk tako da mora da ostane kakav je bio - navodi Branislav, i kaže da se njihova deca igraju u radnji, ali da su još mali da bi ih nasledili, s tim da želja za očuvanjem tradicije svakako postoji.

Radnjica je postajala premala za sve one koji su se tiskali u njoj čekajući svoj red, pa smo odlučili da završimo ovu posetu. Pozdravili smo se sa ljubaznim domaćinima i poželeli im da sačuvaju ovaj jedinstveni zanat. Obećali smo da ćemo im se još dugo vraćati. A da za njihov ratluk ni ubuduće neće biti granica, govori nam slatki ukus koji nam ostaje u ustima dok odlazimo iz ove radionice.

(Milica Radović / Foto: Milena Đorđević)