ALFRED PAL O GOLOM OTOKU: Špalir od 2.500 me je golog tukao (VIDEO)

Autor Darko Bavoljk rekonstruisao je život i metode Udbe u najpoznatijem logoru za političko prevaspitavanje u SFRJ u dokumentarcu "Goli otok", na osnovu svedočanstva logoraša Alfreda Pala i upravnika logora Goli otok Jove Kapičića

Kroz priču logoraša slikara Alfreda Pala i generala Udbe Jove Kapičića, reditelj Darko Bavoljak rekonstruisao je život na ozloglašenom ostrvu Goli otok.

Autor Darko Bavoljk rekonstruisao je život i metode Udbe u najpoznatijem logoru za političko prevaspitavanje u SFRJ u dokumentarcu "Goli otok". Bivši logoraš, slikar Alfred Pal, koji je premunuo kratko nakon snimanja filma, kaže da većina onih koji su morali da potkazuju svoje kolege logoraše da bi preživeli Goli otok, a takvih je bila većina, još su veće žrtve od onih koji su morali da istrpe batine i mučenja. Njih je Goli otok pratio celog života, nosili su ga u sebi, za njih je logor trajao do njihove smrti.

To da je bila reč o sudbinama 16.000 muškaraca i žena, od kojih je tokom sedam godina postojanja Golog otoka pomrlo ili pobijeno njih 399, u pravilu informbiroovaca, stradalih kao posledica sukoba na liniji Tito - Staljin, istorijska je činjenica.

Kapičić je umro pre nešto više od mesec dana, a Pal kratko nakon snimanja filma. Živote logoraša zauvek je izmenila rezolucija Informbiroa iz juna 1948. kada je na sednici u Bukureštu Titov režim optužen da restauriše fašizam i priklanja se 'imperijalističkim silama'.

- U toj rezoluciji su pozivani narodi Jugoslavije da sruše režim Tita i sluge imperijalizma. Ne može biti isto napadač i onaj koji se brani. Mi smo mogli i da ih pobijemo. Pa ko zna šta bi bilo da su nas Rusi napali - objašnjava u filmu Jovo Kapičić zašto su stradali jugoslovenski građani koji se nisu na vreme prilagodili apsolutnoj odanosti samo jednoj strani u komunističkom sukobu.

Pprikazan je i govor Tita, koji je rezoluciju iz Bukurešta nazvao napadom na KPJ, jedinstvo naroda Jugoslavije i razbijanje zemlje, što je značilo da vrh KPJ kreće u obračun sa stvarnim ili potencijalnim pristalicama rezolucije Informbiroa. Udba koja je neselektivno krenula u veliki broj hapšenja, bila je alat izvršenja obračuna.

Dadržavni vrh nije imao izbora, smatrao je Kapičić do kraja života.

- To su bakterije koje zaraze zdrav organizam. Znate, kad netko takav dođe na selo i počne da priča o velikoj Rusiji i traži da se ide Staljinu... Šta smo mogli da uradimo? Pa mi smo čekali rat. Ranković me je zvao i rekao mi: 'Jovo, imaš jedan posao, uzmi nekoliko ljudi, jednog geologa i idi u Dalmaciju. Ima jedno ostvrce koje se zove Goli otok - rekao je Kapičić.

Naređenje da izgradi logor dobila je Udba u Hrvatskoj. On je bio zamišljen kao mesto 'političkog prevaspitanja i drugarskog uveravanja', nakon čega bi informbiroovci bili ponovno uključeni u društveni i politički život.

Alfred Pal došao je u logor 1949, kao jedan od prvih zarobljenika, a u filmu se prisetio kako je već sama vožnja brodom bila ponižavajuća.

- Izbacili su me iz broda tako što su me zgrabili za kosu i za nogu i prebacili napolje. Onda su me malo prebili, zgazili, i onda, skidaj se, i sada marš, trkom. Dakle, trčiš go, već si plav, zelen od udaraca i onde je špalir. To su oni koji se još nisu revidirali, oni nemaju pravo da te tuku nego samo da te pljuju... Nisam znao šta me tek čeka gore. A čekalo je dve i po hiljade, poređanih kao zmija. Oni su ozbiljno udarali - govorio je Pal.

Reč je bila o tome da je logor bio zamišljen tako da su osuđenici mogli da dokažu da su rehabilitirani samo kroz torturu, odricanje od svih svojih stavova, čak i od svoje privatnosti i konačno i najvažnije, kroz cinkarenje drugih logoraša. Kapičić pak do kraja života nije priznao da je bilo onako kako su preživeli svedočili.

- Rekao sam ja njima kad je došla prva grupa. Rekao sam im, znate, ljudi, ovde vas je zlo dovelo. Ja sam vaš drug i prijatelj, borac, a i vi ste borci junaci. Nitko vas ovde pipnuti neće, nego ćete brzo ići kući... Ja ne tvrdim da smo mi bili čistunci, časne sestre. Mi smo kao prvo imali ruke do ovde u ratu. Bilo je: ili mi njih, ili oni nas - govorio je Kapičić.

Sistem je tako funkcionisao da je svaki prijavljeni morao naći još barem dvojicu koju bi prijavio, dok bi po odsluženju kazne morao potpisati izjavu o saradnji sa Udbom. To je također jedan od razloga zašto su osuđenici nakon oslobađanja često ćutali o svom robijanju.

I dok je Pal opisivao rad u kamenolomu, i to nošenje kamena za one koji su tek došli ili su bili posebno kažnjeni, Kapičić je tvrdio da su logoraši lovili ribu, kuvali, obavljali zanatlijske poslove i slično.

- Ako bi se neko samo požalio da je umoran ili gladan, pravljena je beleška da pravi negativnu propagandu. Sledile su kazne, ili čak prolazak kroz stroj, odnosno batinanje kroz dvored. Pitanje ljudskog dostojanstva je bilo osnovno prvo srušiti kod svakog pojedinca. On više o svom dostojanstvu ne vodi računa, nego država. To se smatralo da si revidirao - svedoči Pal.

Najgore je to što su izmrcvareni zatočenici nakon odslužene kazne puštani 'na slobodu' u društvo u kom nisu mogli naći posao, u kojem su im porodice gubile stanarska prava, u kojem su ih svi izbegavali jer su znali da su za puštanje morali potpisati dokument o saradnji sa Udbom.

(Telegraf.rs / Blin magazin)