Prvi stanar Novog Beograda bio je Dušan Spasojević: Do Voždovca mi je isprva autobusom trebalo dva sata!

- Naš gazda bio je iz ugledne beogradske vinarske porodice Starčević i rekao je: "Ja u Austro - Ugarsku ne idem ni mrtav" - rekao je Dušan Spasojević

Tamo gde se uliva Sava u Dunav, gde su se nekada nalazile pustare i ritovi, nikao je Novi Beograd koji bi, da nije jedna od beogradskih opština, bila druga po veličini u Jugoslaviji. Dušan Spasojević je prvi stanar ove opštine koji je 1998. godine ispričao kako je tada izgledao život na Novom Beogradu. 

Preporučujemo

Pogledajte najbolji vatromet u Beogradu, u Bloku 45 (VIDEO)

Ovo su najpopularniji krajevi u Beogradu: Evo gde se najviše prodaju nekretnine I KO IH KUPUJE

Žućkastosive petospratnice nadomak Tošinog bunara stoje tako da oblikuju slovo P. Svaka zgrada ima četiri istovetna ulaza: pet stepenika, tesno odmorište, ukrasni stub od veštačkog kamena i rasklimatana drvena zastakljena vrata.

Otkako postoje, nazivaju ih - paviljoni. Prva tri su na uglu ulica Sremskih odreda i Radoja Dakića.

Sledeća tri do njih i tako redom do nekadašnje železničke pruge, pa natrag, pored Instituta za majku i dete, onda Pohorskom do kraja, pa natrag. Između njih su senovite zelene oaze u kojima uvek ima dece.

Dušan Spasojević je  prvi stanar Novog Beograda. Stanovao je u prvom paviljonu. Rođen je 1911. godine u Brzoj Palanci a u Beograd je došao 1923. godine da bi izučio obućarski zanat i ostao.

- Živeli smo na Zelenom vencu, u zgradama koje su odavno srušene, tamo gde je danas park ispod Terazijskog platoa. Kada je počelo raseljavanje, nama su ponudili da idemo u Novi Beograd. Naš gazda, imena mu se ne sećam, a bio je iz ugledne beogradske vinarske porodice Starčević, rekao je: "Ja u Austro-Ugarsku ne idem ni mrtav". Mi smo, bogami, pristali. Da se kurtališemo zajednice i konačno skrasimo u pravom stanu. I preselili smo se 1953. godine - rekao je Dušan Spasojević za Ilustrovanu Politiku.

Kada su se uselili, zgrada je još bila okovana skelama, a drugi i treći paviljon su bili tek goli neomalterisani zidovi. Okolo su bile livade i bašte, a po obroncima Bežanijske kose vinogradi. Najbliža zgrada je bila stara kafana "Tošin bunar".

- Jedan autobus je vozio odavde do grada ispod onog podvožnjaka kod zgrade SIV-a. Kad padne kiša, ili kad zaledi, vozi samo do podvožnjaka, ne može ispod. Meni je do preduzeća na Voždovcu trebalo sat i po, nekad i dva. Toliko i natrag. Samo, nije to bilo teško, navikne se čovek, a i mladost - dodao je Dušan.

Dušan se oseća kao da je ovde rođen. Nikada ne bi menjao stan, ma šta mu ponudili. Jeste da nema centralnog grejanja, da su podrumi poplavljeni ali on ipak ostaje u svom stanu, u najstarijoj novobeogradskoj zgradi.

(Telegraf.rs/Ilustrovana Politika, 11.04.1998, Autor: Miloš Lazić)