Romkinja u GSP-u me pitala da mi pričuva tašnu: Kad sam joj je dala, svi smo zanemeli od njene reakcije

U tom trenutku sam na momenat zastala, pomislih unutra mi je telefon, novčanik, dokumenti, a torba nema rajsferšlus, sve naizvolte! Šta ako me pokrade?!

Da li ste ikada razmišljali o poverenju i predrasudama, odnosu prema drugim ljudima, o tome u šta nas je pretvorilo današnje vreme? Ja nisam sve do juče, kada mi se u autobusu desila nesvakidašnja situacija.

Preporučujemo

Romkinja s bebom ušla u autobus! Posle 2 sekunde vozač je izbacio zbog prosjačenja. O tome sada grmi Facebook(FOTO)

U najvećem špicu pri povratku s posla čekam bus kod Sava centra. Konačno stiže, a unutra "milion" ljudi, nesnosna gužva, stojimo "na glavi jedni drugima".

Ne znam gde ću sa sobom, sa tašnom, ljudi se guraju, već sam na izmaku živaca i snage. U tom trenutku mi se obraća gospođa romske nacionalnosti koja je sedela ispred mene.

- Dajte da vam ja čuvam torbu - rekla je dobrodušno. Žena do mene je prevrnula očima kao da kaže - taman posla da  ćeš ti nešto čuvaš.

U tom trenutku sam na momenat zastala, pomislih "unutra mi je telefon, novčanik, dokumenti, a torba nema rajsferšlus, sve naizvolte! Šta ako me pokrade..."

S druge strane mislim se - "šta ako joj ne dam, koliko će se uvrediti i osetiti diskriminisano, da nemam poverenja u nju samo jer je Romkinja. Pa i sama sam vaspitana da nije važno ko kako deluje već kakav je čovek... Kroz glavu mi je u nekoliko sekundi proletelo stotinu misli. Ali kao da se nešto u meni prelomilo.

- Izvolite, gospođo, baš vam hvala, jako ste ljubazni - rekoh joj, pružajući torbu. Ljudi su me u neverici gledali. Žena je uzela torbu, toliko ponosna, stavila je na krilo i držala je sa obe ruke.

Ne mogu vam opisati njenu sreću, a ni koliko sam se ja osetila boljim čovekom. Zbog jedne obične tašne. Kao da sam pobedila sebe, strahove, predrasude.

U sledećem momentu čovek je krenuo da izađe i slučajno je "očešao" moju tašnu, a Romkinja je zagrmela na njega - "pripazi malo, kako se to ponašaš prema tuđim stvarima", kao da sam joj dala vreću blaga.

Ljudi oko nas su se nasmejali, sad su nas obe gledali s odobravanjem, kao da smo svi iz ovog događaja naučili lekciju o ljudskosti, da malo treba kako bi svi bili bolji.

Već na sledećoj stanici trebalo je da izađem, zahvalila sam gospođi uz reči da ne znam kako bih "preživela" da mi nije uzela tašnu, uz "širok osmeh i zlatan zub" samo je dobacila "i drugi put".

Ako ovo čita, neka zna - ulepšala mi je dan!

(Jovana Jovanović Kulaš/j.kulas@telegraf.rs)