Preskačemo gomilu smeća kod "Vuka", a i ne znamo da je to dom beskućnika: On čisti ulicu, iako mu to nije posao, kradu mu i ono što nema (FOTO)

Teška priča koja može da bude svačija

Veliki broj onih koji su prolazili pored Vukovog spomenika videli su gomilu đubreta koja se nalazi na ulici, ne znajući da se zapravo radi o "domu" jednog čoveka, koji spava ispod najlona, a koji za njega predstavlja krov nad glavom. A on nije usamljeni slučaj! U Beogradu se nalazi oko 1.000 ljudi koji imaju snove, nadanja, nose tugu u srcu i na svojim plećima teret života, koji se raduju podjednako kao i svi, a koji su primorani iz različitih razloga da spavaju na asfaltu, klupicama, autobuskim stanicama.

Teško bolesni beskućnik Željko odbio da ide u bolnicu dok se za njegovog psa Đipsija ne nađe dom!

Preporučujemo

Juče je "kuća" beskućnika bila prazna. Želela sam da upoznam čoveka kojeg veliki broj ljudi ne vidi kad prođe pored njega, jer on je za njih samo neko ko živi na ulici. Osetila sam potrebu da shvatim njegovu priču. Ali nisam ga zatekla.

Neki drugi ljudi koji dele istu sudbinu sa njim, stajali su na kiši, nasmejani, dobrodušni i srdačni. Zamolila sam ih da mi ispričaju priču "čoveka ispod najlona".

Prihvatili su odmah da me bar kroz razgovor upoznaju sa njim iako nije tu, i ponudili me pićem koji su bratski delili. Hteli su da daju i ono malo što imaju.

- Mi ga zovemo Džipsi. Radio je u Gradskoj čistoći pa i danas po navici čisti ulice sa nekom improvizovanom metlom. Ljudi mu pomažu, daju mu pare, ali onda mu neko ukrade. Valjda gleda gde ih stavi, pa čeka kad on ode da mu uzme - kaže jedan od beskućnika koji se nalazio kod Vukovog spomenika, a onda je započeo priču o sebi.

Teška priča koja može da bude svačija.

- Izgubio sam dva stana u Šapcu. Došao sam u Beograd. Leti radim, ali kad dođe zima nema posla. Ne mogu da odem u Dom za nezbrinute jer sam radno sposoban, pošto imam 52 godine, ali tamo mogu da se istuširam jednom mesečno. Tokom radne nedelje idem u narodnu kuhinju u Francuskoj, u njoj Srpska pravoslavna crkva deli hranu - priča jedan od beskućnika.

Drugi čovek nasmejanog lica, kao da nema nikakvih briga u životu, započeo je priču sa mnom, ne zbog sebe, nego da bi sa njom pomogao drugima koji isto žive na asfaltu.

- Živim na ulici već 15 godina. Došao sam iz Sombora, a srednju školu sam završio u Zemunu. Nisam se rodio kao beskućnik, uostalom kao niko od nas, to sam u životu postao jer me je naterao. Ja sam, inače, jedan o retkih beskućnika koji je registovan. To znači da imam pravo da se lečim. Za mene više nije bitno to što živim na ulici, ali postoji veliki broj ljudi koji žive ovakvim životom i trebalo bi nešto da se uradi njima da se pomogne - navodi Miljković Stevo (56) za Telegraf.rs.

Posle Stevove izjave sam se zamislila... Čovek koji nema materijalno šta da ponudi, dao mi je jednu od važnijih lekcija. Lako je biti dobar kad je sve u redu, teško je to ostati onda kad čoveka život slomi.

Razgovor smo završili uz srdačan pozdrav kakav, nažalost, sve manji broj ljudi upućuje jedan drugom. Više se čuju svađe, nego što se doživi osmeh...Ali oni koji nemaju ništa izgleda da imaju više od nas...

Najlakše je bilo koga osuđivati, a naročito one koji žive na ulici ali dok neko u "njihovim cipelama ne pređe hiljadu milja" neka se zamisli da li ima pravo na to.

VIDEO: Devojčica nahranila beskućnika.

(Ivana Vlajković - i.vlajkovic@telegraf.rs)