Ranac na drškama kolica. Autobus čeka u tišini. Ilija je talentovan i druželjubiv, ali put do škole je trnovit

Ilija ima mnogo drugova, ali problem je kad god s njima treba da izađe. Neretko je propustio druženje, jer, jednostavno, nije mogao da dođe na mesto gde su se okupljali

Prvi je septembar, kišni dan - Ilija Urošević (19) se lepo obukao, stavio "sluške", spremio ranac. Čeka GSP kojim će otići do Grafičko-medijske škole.

Ali, on nije na stanici, već ispred svoje zgrade. Sve je pusto... Nije sa društvom, nema graje ni tiskanja u "sedamnaestici".

Sam je sa svojom majkom i našim reporterima. Minibus stiže u 9.15. Ranac nije na leđima, već na drškama. Ruka je na džojstiku. Ilija je u kolicima.

Zašto je to, uopšte važno? On je divan, kreativan i komunikativan momak. Ni po čemu se ne razlikuje od vršnjaka, osim što ne može da potrči. Mogao bi da stigne gde poželi, kada bi sve bilo ravno i kada bi svuda postojale rampe i liftovi.

Nažalost, kretanje bez pomoći je za njega nemoguća misija. On uvek ima "izgovor" za kašnjenje na čas, a voleo bi da to nije tako... Specijalan kombi prevoz "od vrata do vrata" se zakazuje, a Ilija obično nije jedini putnik u njemu. Ponekad je potrebno obići nekoliko adresa, škola, firmi.

Kombi je ovoga puta stigao na vreme. Srdačan vozač se rukovao s Ilijom i nasmejan ga začas uveo u vozilo, preko rampe sa zadnje strane. Ilijina majka gledala je svog maturanta netremice, očima ispunjenim radošću i brigom. Za njega je ovo veliki dan...

Krećemo prometnim auto-putem i srećemo Ilijin kombi. Ovoga puta vožnja je ekspresna, idemo pravo do škole. Iliji je sada jedino društvo vozač Kule. Gužve su, "kreni-stani". Ispred škole stižemo sa malim zakašnjenjem i mi i naš sagovornik. Svi su već ušli, čas prakse, zakazan za 10 sati uveliko je počeo.

Čekamo pod strehom i trza nas udar groma. Jesen je stigla, prvi je septembar, a ispred škole nema dečje graje. Stiže i Ilija. Vozač ga je iskrcao iz minibusa i bez ikakvog razmišljanja doveo ga do samog ulaza u školu.

Problem sa ovom školom je što ne postoji lift za osobe sa invaliditetom. Na to su Ilija i njegovi roditelji više puta ukazivali. Danas je lakše - praksa je u prizemlju. Kada su časovi u učionici, Ilija mora nekako da se popne na sprat. Naravno, ne kolicima, nego uz pomoć asistenta.

- Ja kada izađem iz kombija uđem u školu preko te dve rampe, koje postoje u školi. Za dalje kretanje moram da "parkiram" kolica, da ustanem iz njih, pa da se uz nečiju pomoć popnem uz stepenice i da uđem u kabinet. Kad nema asistenta pomaže mi društvo - priča Ilija.

Zakucali smo i na vrata njegovog kabineta. Mladići i devojke mirno su sedeli i radili za računarom. Ilija se zagledao u svoj monitor - radi ono što najviše želi, grafički dizajn.

- Moj cilj kad završim školu jeste da nastavim trenutnu edukaciju na Višoj grafičkoj školi, koja se nalazi kod Liona i da nastavim da se bavim ovim poslom. Moj smer je grafički dizajn i internet oblikovanje. Tu ima puno crtanja, a ja volim da crtam. Prvo sam radio na papiru, pa sam onda rekao "Ja bih da pređem s ovoga na "next level", da radim i elektronski - priča Ilija.

Ilijin crtež, Foto: Ilija Urošević

Ilija ima mnogo drugova, ali problem je kad god s njima treba da izađe. Neretko je propustio druženje, jer, jednostavno, nije mogao da dođe na mesto gde su se okupljali. Poslednji put, kaže, družili su se u tržnom centru. To jeste omiljeno mesto mnogih mladih, ali za Iliju i jedino na kome mu je zaista sve prilagođeno.

- Ako ja odlučim da idem negde, neko mora da pođe sa mnom da bi mogao da podigne kolica na trotoar ili tako neke stvari da obavi, koje ja ne mogu. Dosta puta mi se desilo da me neko ili zove da idemo negde ili da želim da odem da se vidim s društvom, međutim, nisam mogao zbog neprilagođenosti grada. Na početku mi je bilo dosta teško, ali sad sam  se već navikao na situaciju u gradu i jednostavno kolko-tolko živm normalno - priča Ilija.

Ukoliko nema pratioca, za savladavanje prepreka potrebna mu je pomoć prolaznika. Hoće da pomognu, ali tek kada ih zamoli. Inače, samo gledaju i najčešće se ne usuđuju da mu priđu.

Ilijin crtež, Foto: Ilija Urošević

- Dosta puta se dešavalo da je jednostavno trotoar neravan ili je neko uzvišenje na trotoaru, onda moram da zamolim za pomoć. Retko mi se neko sam ponudio za pomoć kada moram da se popnem negde. Ljudi jednostavno vide, ali prođu. Verovatno pomisle "OK, siguran sam da on može sam", ali navikao sam na to - priča Ilija.

Problem je i kada naiđe na stakliće, ako mu pukne guma na električnim kolicima, odlazak u grad propada.

Ilija je ove godine učinio i jedan veliki poduhvat - uz pomoć jednog pratioca prešao je stazu polumaratona.

- Za mogućnost da učestvujem na maratonu čuo sam sasvim slučajno. Trener iz Saveza sportova invalida mi je jedan dan rekao da bi mogli da me prijave za učešće. Mnogo puta sam pratio maraton i hteo sam da vidim kakav je osećaj uživo. Otišao sam i upoznao prijatelja s kojim se i dan danas čujem. To je sportski trener Draško. Bilo je napeto na stazi, u jednom trenutku je bilo toliko vruće da smo mislili da stanemo. Ali smo se bodrili da ćemo izdržati, uz pomoć hrane i vode došli smo do cilja.

Foto: Mateja Beljan

Kao veliki ljubitelj stripa, Ilija ima želju da uđe u neku veliku stripoteku. Ali - takva mesta su za njega gotovo nedostupna. Čim bi otvorio vrata dočekale bi ga stepenice. Stepenice su na svim stranama, a to je za njega potpuna blokada kretanja. Zato u izboru stripova za čitanje može samo da se oslanja na internet i prijatelje.

Škola - delimično pristupačna za osobe sa invaliditetom

Nažalost, Grafičko-medijska škola zaista nema lift za osobe sa invaliditetom, a direktor Miloš Bukumira uverava nas da svake godine šalje zahtev za to. Lift je najskuplja investicija, ali problem je i toalet.

Nažalost, ove godine jedno dete odustalo je od upisa u školu, samo zato što nema lifta.

- Nama bi to kao školi veoma značilo, ali mi nemamo novca da sami finansiramo lift. Odmah smo predali zahtev za toalet, a svake godine obnavljamo i zahtev za lift Sekretarijatu. Napravili smo predračun i lift košta 30 miliona dinara. Još jedni roditelji su došli da upišu dete u kolicima i odustali su kada su videli da nema lifta. Mi smo predložili da Ilija koristi tzv. "gusenice", ali njegovi roditelji se s tim nisu saglasili. Uz pomoć asistenta on koristi obične stepenice. Prilagodili smo nastavu da se svi časovi održavaju na prvom spratu i maksimalno se trudimo da olakšamo Iliji. On je divno i talentovano dete, svi su ga lepo prihvatili - kazao nam je direktor.

Video: Jedinstveno utočište za studente sa invaliditetom: Dom Mika Mitrović razbija predrasude

(Telegraf,rs)