Na 100 metara od Skupštine "mrtvac" je ustajao iz groba, a krokodil strašio decu: Najluđi vašar u Beogradu

Najveselija i najneobičnija svečanost u nekadašnjem Beogradu bila je ona na Markovdanski vašar kod crkve Svetog Marka.

Okupila se tako velika svetina izjutra 8. maja 1930. na liturgiji koju je služio patrijarh Varnava, pa se potom pronela litija uz pevanje dece palilulske osnovne, piše portal Kaldrma.

Preporučujemo

Na ulazima u svoje domove stajali su Beograđani sa rešetima punim pšenice, zobi i kukuruza, pa pregrštima bacali na litiju, a u njoj se stvarao metež jer je svak hteo da dohvati pokoje zrno – za sreću njegovu i porodice mu.

I dok su se išli Aleksandrovom i Grobljanskom ulicom (današnjim Bulevarom kralja Aleksandra i Ruzveltovom) u crkvenoj porti se odveć razvio vašar. Izvesni Miloš Radović je iskopao raku i u nju zatrpavao živoga čoveka!

Iz sveg glasa je narodu davao na znanje da taj njegov fakir neće umreti kao što je nekoliko meseci ranije u sličnom poduhvatu da se iz groba izvuče naposletku u njemu i ostao jedan zlosretni fakir u Italiji.

Nisu ljudi znali kuda pre da krenu od toliko atrakcija.

Skroz nasuprot ovoj jezivoj tački sa „živim mrtvacem“ izloženi su bili krokodili. Živi. I opasni. Ne treba zaboraviti – Beograd u tom trenutku još nije imao zoološki vrt i u njemu danas legendarnog aligatora Muju. Krokodil sa vašara je za građanstvo bio biće iz druge dimenzije.

– Izvol’te, gospodo! Ovde se može videti najljuća zvera iz reku Nil. Najveću snagu ima u rep! Živi pet stotina godina i svake godine poraste za jedan santimetar! Jede ljude, životinje, lađe i sve što mu se približi… Izvol’te samo. Dva dinara ulaz – trudio se iz petnih žila da nadvikne Miloša jedan omanji delija, zasukujući brkove.

Ljudi sa sa nevericom slušali njegova nabranja, a kada je pružio čitavu šniclu najkrupnijoj od svih zverku poskočiše u strahu kad se začu klepet oštrih zuba.

Lep majski dan učinio je da se skoro sav Beograd sjati u portu, pa ni cirkusi nisu bili bez publike. A Miloš je povazdan zakopavao i raskopavao svog jadnog „fakira“, a njegovi pomoćnici toliko su se drali da su im vratovi do večeri nabrekli.

Na ulazu u vašarište gospođe i gospođice postavile su bile kutije za priloge Crvenome krstu. Ali većina nije marila, radije su dinare davali za liciderska srca, i kojekakve igrarije i mamipare.

Dirljivo je bilo proći pored četiri slepe devojke koje su na jednome stolu na prodaju nudile ručne radove od vunice, perli, merdžana. Nadale su se da će zaraditi nešto za svoj dom u nadomak Inđije u kojem žive sa sličnima njima u osami i večnoj tami.

I dok su one žudele za plemenitošću, neke druge devojke su žudele za momačkom pažnjom. One iz okolnih beogradskih sela nizale su dukate oko vrata, a gradske pomodarke hvalisale se haljinama po poslednjoj modi.

Bio je to jedan od najveselijih, ako ne i najveseliji Markovdanski vašar. Do kasno se sila sveta tiskala i gurala oko šatri, zavirivala, trošila novce, a na dva kraja porte do iznemoglosti je Miloš zakopavao fakira, a delija hvalio krokodila Boba kako lađe jede…

Nema više ni crkve Svetoga Marka, koja je tog 8. maja bila središte svih prestoničkih dešavanja. Srušena je uoči samoga Markovdana u nacističkom bombardovanju Beograda, 1941. godine.

Danas se tu uzdiže velelepna, izrađena pred sam rat. Kada o prazniku budete u nju ulazili neka vam i ove scene nekih davnih dana budu pred očima. Okrenite se oko sebe, osmehnite, oživite slike jednog od najlepših dana koje pamti prestonica. Baš onako kako ste ih zamisli čitajući sada.

(Telegraf.rs / Kaldrma)