Dr Saša obasut je poljupcima: Leči najslađa bića, svi bi SAMO MINUT pažnje, a on - maratonac u trci s vremenom

Saša nije "doca", on je jedan od onih kultnih beogradskih likova.

Preporučujemo

To zna svako ko ima mališane... Kad "zaškripi" u plućima i zagrebe u grlu, kad dete nemoćno zatvori oči tražeći dah, srce mama i tata počinje da lupa, "Gugl" radi u pola noći, a telefoni se usijaju. I tada i onaj ko nikad nije čuo, dođe do ovog imena.

Dr Saša Milićević, pedijatar

To jeste jedini pristojni način da predstavimo lekara. Poštujemo formalnost, svaka čast Univerzitetu, diplomi i naučnim radovima, ali "običan čovek" koji ima muku u njemu vidi samo – ljudinu.

Osetili ono što je za jednog lekara najvažnije: neposrednost. Odista bi morao da nosi komotnije košulje, jer se neće ljutiti kad mu priđete i povučete za rukav: "Izvinite, samo da vas pitam..."

Centar njegovog sveta je ordinacija, dovoljno je da kažete adresu i taksista će odmah odvratiti: "Ahaaaa, idete kod doktora Saše". To nije neko (da se razumemo, u arhitektonskom, a ne sanitarnom smislu) "sterilno" mesto koje se brižljivo preuređuje svake godine da izgleda što lepše na fotografijama, pa da pacijent pomisli: "Ovo je baš na visokom nivou". Doktoru Milićeviću takvo kićenje ne treba, jer sve što je ljudima važno jeste njegovo ime, a nekad najveći lek je širokogrudost kojom će vas dočekati.

"Ljudi kažu, najvažnije su im dve stvari: zdravlje i njihova deca. A kad se neko bavi zdravljem dece, onda je to zaista velika odgovornost i mi pedijatri smo toga svesni kad nam neko da bebu u ruke. To je velika odgovornost, ali i velika ljubav", priča dr Milićević.

Da li biste zagrlili i poljubili svog lekara kada vam "reši" migrenu ili zaleči artrozu? Naravno da ne, pa makar to bio i dr Saša. Ne bi bilo nimalo pristojno. Pa ipak, ovaj doca je obasut poljupcima.

"To je nešto najlepše, kada vi izlečite ono malo dete, pa kad ga vidite posle na kontroli zdravog, pa dođe pa vas poljubi. Ja mislim da je to nešto najlepše", od srca nam govori dr Saša.

"Neko kaže da mi treba da se spustimo na njihov nivo, a ja mislim da čovek treba da se podigne na njihov nivo. Imam utisak da je njihov mentalni sklop iznad ovog našeg, 'iskvarenog', jer nas odrasle život na mnoge stvari tera, a oni su iskreni i čisti", dodaje lekar.

Šarena uniforma, igračke, večiti tata, vaspitač, ili drugarčina koja od posla ne zna kad je dan počeo ni kad se završava. Onaj lik što s vama želi da sedne na "davno obećano pivo", ali nikako da stigne, a to mu ne možete zameriti.

Ali, znamo svi da je on, pre svega, lekar. Znaju to i deca. Još kada vide ona čudesa u ormaru što bude znatiželju i strah u isto vreme... Kakav je to veliki špric, kakve su to sve pumpice, neke čudne staklene bočice? Da li će da boli?

I sam pregled grla je, kaže dr Saša, veoma neprijatan za decu. Ali, on ne mari ako zaplaču, tada makar bolje čuje pluća. Ne znaju da kažu šta ih boli, ali ne znaju ni da lažu i ne "umišljaju". Pljucnu ga, kašljucnu mu u lice, ne poznaju distancu, žele samo da što manje boli i da što pre prođe. Ne treba reći da Saša ni ne pomišlja da im okreće glavicu da zaštiti sebe, on je večito "vakcinisan" virusima koje "rasteruje".

"Primetio sam da ti mali pacijenti koji me 'ne vole', koji mnogo plaču, kad porastu imaju neki savršen odnos. Posle im kažem: 'Kakav si bio kao mali, koliko si plakao', a on kaže: 'Strašno, sećam se toga'".

Katkad Saša "dođe" i u učionicu. Ono što je vrednije od plaćanja pregleda je kada lekar pročita nešto o sebi u sastavu na temu: "Osoba kojoj se divim" ili dobije svoj portret s časa likovnog.

Dobije nekad i pozivnicu za rođendan. To su retke, ali zanimljive situacije. Kada se pojavi, dečica se okupe oko njega i - neki i zinu! Može on da se skine beli mantil, ali iz sopstvene kože da izađe nikako.

"Jel mogu da jedem tortu?", pitao ga je jednom neki dečkić. Kako sad to, zašto da ne?

"Pa ti si mi rekao".

"Taj mali je imao neke alergije, pa sam rekao moramo malo da sačekamo sa tortom koja ima orahe, bademe... To slatko dete je to zapamtilo. Ja sam rekao: 'To je bilo davno, možeš da jedeš tortu'. To je takva radost bila...", priseća se doktor.

Hajde što deca "zinu", nego što to malo fali i odraslima na mestima koja nisu za to. Takav je poziv, Saša je lekar i na ulici i u TV studiju i u liftu i u avionu... Već zamišljamo kako na nekoj slavi preko gozbe preleću ruke koje drže telefone, a na njima neka sitna slova, snimci i dijagnoze.

"Ja nikad ne isključujem telefon, ni uveče. Možda će nekad nešto nekome da zatreba, možda je neka alergija, možda je nešto hitno. Vi ste 24 sata lekar, imate empatiju i odnos prema pacijentu. To je zapravo privilegija, uostalom, niko me nije terao da se bavim medicinom", iskren je dr Saša.

Ima trenutaka kada se i Saša malo opusti. Brzim hodom popne se uz Maksima Gorkog, da makar malo razmrda mišiće. Ode na utakmicu, pa ipak propusti koš jer mu baš tad zvoni telefon i začuje se ono staro: "Izviniteee, jel imate minut?". Minut, kaže, uvek ima, ali mnogo je tih minuta dnevno.

Onda malo odloži san da bi još nešto učinio za sebe, sedne s prijateljima na piće, jer priznaje da čovek nije mašina koja radi bez oduška.

Ali, ovi trenuci su mu omiljeni:

"Ja volim da se igram s mojom unukom. Nekako, ceo dan bih bio s njom."

Doktor Saša ima, inače, dvoje dece. Njegov sin je pošao istim stopama, obožava medicinu i to baš dečju.

"Sin je lekar u Engleskoj, ćerka je ovde glumica. Ona je to želela. Svako je izabrao ono što je želeo. Ja sam rekao: 'Sine, medicina je mnogo odgovorna, teška je, razmisli dobro.' A to sam rekao i ćerki, naporno je biti glumac, nije uopšte lako. Ali ja sam vrlo zadovoljan da rade ono što vole", govori doktor mirne duše.

"Ako želiš na sve biti imun, jedi, cedi, sredi žuti limun!"

Otišli smo sada malo dalje od priče o Saši. Ovo nisu njegove reči. To je njegov otac Janko, čuveni beogradski pedijatar. Oni malo stariji gledajući Sašu vide i njegovog oca. To mu je ostalo "u amanet". I fizički jako liče.

"Kad ljudi kažu: 'Vaš otac je bio takav i takav', onda zaista to čoveku mnogo prija, to mi daje snagu, ali je i velika odgovornost."

"Otac mi je rekao: 'Sine, poredićete stalno sa mnom', a ja sam rekao: 'Neka, to je kompliment', i nisam se prevario. Rekao mi je još: 'Budi pošten prema deci i prema roditeljima, moraš da imaš uvek živce za to!'.

I neće se desiti da pregleda malog pacijenta, a da mu se bar neki minut ne posveti kao detetu, da ga nasmeje, oraspoloži, posluša ne samo srce i pluća, već i dušu.

"Imao sam veliku sreću da učim od vrhunskih stručnjaka. Čini mi se da ima lekara kojima bi trebalo zabraniti da idu u penziju, treba da leče decu i da podučavaju mlađe generacije", pokazao je dr Saša beskrajno poštovanje.

Medijski sadržaj je sufinansiran iz budžeta Grada Beograda, Gradske uprave grada Beograda, Sekretarijata za informisanje.

(Telegraf.rs)