"Uvek sam bila najjača!" Nada je čuvena mesarka sa Zvezdare, hrabra preduzetnica, ovim rečima ruši prepreke

"Moraš da znaš da ja obožavam da sečem meso. Levom rukom, kad raspalim, brate, to nema! Meni je to zadovoljstvo, kao i kada služim mušterije".

Preporučujemo

Nada Vujnović je legenda Cvetkove pijace, mesarka koja je preko svojih leđa prenela tone i tone mesa i to na dnevnom nivou. Fizički, bukvalno, teglila je robu od kamiona do radnje, kao muškarac!

Uvek je tu, uz svojoj mesari, ako je i ne vidite, nemojte misliti da vi njoj niste na oku... Ili uhu! Dobaci ponešto iz svoje kancelarije, usred smene od koje glava boli, jer ma kako da je zatrpana poslom, Nada neprekidno osluškuje.

Da nije tako, ne bi na njenim rafovima uvek bilo onoga što narod voli, a ne nalazi se baš lako: sveže džigerice, škembići, brizle, mozak, srce, konjsko meso, ćevapi od čiste junetine i, naravno, svi ostali "konvencionalni" proizvodi mesne industrije.

Prepoznaćete je po kratkoj, upečatljivoj frizuri, obojenoj u dve nijanse, po tome što se ne odriče nakita, đinđuva i nežnih pokreta. Ali, ume nekad i da zagrmi. Nežan glas najednom postaje silovit kad nosi emociju. Mami pažnju ako razgaljuje, ali pokorava ako vas kudi. Ne zbog sile, već zbog autoriteta i snage volje.

"Ja sam dupli ovan u horoskopu i sve što naumim u životu, ja to moram da ostvarim. Nisam imala veliku podršku, čak ni od sopstvenih roditelja, i oni su se protivili tome da budem preduzetnica, bojali su se da ću propasti, da ću se zaglaviti s kreditima. Međutim, celim putem mog života i uspeha me je vodio Bog. Samo stanem i razmislim, Bože, pomozi mi, šta treba da radim? I ukaže mi se. Jel vi to možete da verujete?", zapitala nas je Nada.

Mesara nije bila Nadin izbor u neka srećna vremena, već slamka spasa u teškom životnom trenutku, borba za egzistenciju, kada je bila s dvoje male dece i suprugom bez primanja. Zaposlila se na Zelenom vencu i svakoga dana putovala iz Lazarevca. Ali Nada je borac, ona je ispekla težak zanat i nije ga zamrzela, već zavolela.

"Meni se dešavalo da moram da nosim ceo juneći čerek, da se moj poslovođa izgubi na trenutak, baš kad dolazi meso i da moram da pretovarim sve preko leđa. Pritom, gdegod sam radila bila sam najjača. Po tri tone slanine svako jutro sam kačila na remove. Možete misliti, tri tone slanine! Nikad meni to nije bilo teško, ja sam smatrala da je to normalno i morala sam", priča Nada.

A onda je shvatila da u poslu postoji mesto koje inspiriše. Poslovođa! To nikada za Nadu nije značilo odricanje od sečenja mesa, usluživanja mušterija, pa i fizičkog posla. Ali za sve ono što je nosila na plećima sada je imala mnogo veću odgovornost: Ne da prenese, već da nabavi i proda! Ništa joj više nije godilo do kad joj gazda kaže "Bravo".

"Uvek mi je bilo na umu da se baziram na neku jaču firmu, gde bih ja mogla da budem poslovođa, jer sam videla da poslovođe lepo prolaze, ne mnogo finansijski, ali si uvek glavni, od tebe zavisi kako će se poslovati! Novi gazda mi je bio Damjanović, čiju sam mesaru na kraju i preuzela. Tada sam kao poslovođa imala skoro najveći promet u firmi od 350 do 400 radnika. Nama dođe ujutro kamion robe, to se istovari, pa se proda, a drugi kamion čeka na istovar. Možete misliti, to su bila srećna vremena. Restorani su uzimali po sto kilograma laks karea, filea, bifteka. A sad, ja sad to ne prodam ni na mesečnom nivou", priseća se Nada.

Preuzela je mesaru, zadužila se kod banaka, ali je uspela. Sada ima dvadesetak radnika i ne postoji opcija izlaska iz posla.

"Kad uđeš u kolo, ne možeš da izađeš posle lako", poručuje Nada i tako, zapravo, već pokazuje da se neće "predati" ni u penziji.

"Mušterijama je najvažniji kvalitet. Ja u radnju ne unosim ništa što je zamrznuto, uvozno, sve mora biti domaće, sveže. Uvek imamo vruće jagnje, prase, carsko meso, ćevapi su nam 100 posto juneći, ljudi koji ne jedu svinjsko meso dolaze bezbrižno", priča Nada.

Prave domaće pihtije

Ali, u jednoj stvari "kida" i tu niko ne sme da umeša prste.

"Pihtije pravim godinama. Ako ne sto ljudi, ali bar pedeset me dnevno pita: 'Kad će pihtije?'. Ali, da vam kažem nešto, pihtije se prave domaće, i to je osnovno. Čak ni beli luk nisam htela da kupujem na pijaci, nego od proizvođača koji ima naš, domaći beli luk.

Imaju ukus, imaju valjda dušu. Ja ih pravim svaki dan u loncu od 45 litara. Tu ide 30 nogica, dva juneća repa, ribić, juneće noge, koje se inače prve stave, zato što imaju želatin. Idu i po dve svinjske butkice, dimljene, velike. To se kuva od šest sati ujutro do tri popodne. Onda se procedi, ostavi da se malo ohladi, iščipka se, doda beli luk, razviju plehovi i sutra su pihtije u prodaji", priča nam Nada.

50 puta dala krv

Nada je poznata i kao davalac krvi, ali i veliki motivator za ovo humano delo. Kad transfuziološki autobus dođe kod Cvetka, svi davaoci dobijaju od nje besplatan ručak!

Kao mlada majka imala je tešku operaciju, zbog koje je pala u kliničku smrt. Jedna bočica krvi spasla joj je život. Da je ta osoba, najređe krvne grupe AB-, tog dana odlučila da ostane kod kuće, Nada možda ne bi bila živa.

"Od tog trenutka moj zavet je bio da se bavim davanjem krvi. Moja dužnost je bila, ako je moj život bio spasen jednom bocom krvi, da ja spasavam i ostale ljude. Poslednji put mi je bio pedeseti put da sam dala krv. Radimo akcije u saradnji sa Zavodom za transfuziju, kada je autobus na Cvetkovoj pijaci, svi davaoci imaju ručak kod mene u mesari, po izboru šta ko želi, može pečeno, štagod ko hoće. Jer dosta mladih ljudi dolaze i daju krv, pa nastavljaju druge aktivnosti, a to ne mogu ako su gladni, iscrpljeni od davanja krvi".

Medijski sadržaj je sufinansiran iz budžeta Grada Beograda, Gradske uprave grada Beograda, Sekretarijata za informisanje.

(Telegraf.rs)