"6 dana sam tražila decu u izbegličkoj koloni" Borka se ne stidi nijednog posla, sad ima ono što se ne kupuje

"Bila sam u izbegličkoj koloni, šest dana sam tražila decu. Izašli smo živi, to je najvažnije."

Sumorna, nepregledna kolona, nepoznata lica. Ko je živ, ko je mrtav, koga će sresti sada, a koga neće nikada više? Samo da nađe decu.

Preporučujemo

Ovaj momenat urezao se u Borkin život kao šrapnel. To nije samo ožiljak, to je bol i teret s kojim se živi. Ali Borka Babić ume da živi!

"Ovo je moja kuća, sve to smo sami napravili, na praznom placu, od nule!", primila nas je srdačno i priredila gozbu. Dalmatinska pančeta, slanina i rumeno pile, ali posavsko, koje je sama gajila, na Umci gde danas stanuje.

Vino u njenoj kući nosi posebnu čar, u bašti imaju i lozu, vinogradarstvo se brižljivo neguje, jer kraj iz kog su došli je takav – radi se, privređuje, uvek mora da bude na stolu i ono domaće, ješno i slasno.

"Morate doći na slavu, na Svetog Jovana, pa da vidite šta je to!", pozvala nas je domaćinski.

Spustila se toga dana grozna magla. Vazduh je vlažan, zima kraj Save duga i tmurna. Ništa ne može da zameni Žegar kod Obrovca, gde je rođena i odrasla, niti Knin, gde je upoznala muža Jovana i rodila dva sina.

"Ja sam rođena na 20 kilometara od mora!", povela nas je rečima daleko, u te tople kamenite krajeve.

Nikad ne budite sigurni da imate sve, da je tlo pod vama čvrsto kao stena. Život ume da se poigra i sve okrene naopačke: Zloglasna 1995.

"Sa 100 maraka sam izašla, uzela sam samo ćebe, jedan hleb, dalmatinski pršut, dve konzerve i pušku M48", istrgla je delić bolnog sećanja.

Jedan osmeh poznatog lica u toj koloni osvetlio je mrak. Deca su tu, ali supruga još nema. Agonija je tek počela.

"I gađali su nas, iz aviona. Deca su se smejala, nisu znali šta je to. Imali su četiri i devet godina. Začulo se samo: 'Lezi, lezi, pod traktor!'"

Domogli su se Beograda, predgrađa Umke, gde je njen suprug imao tetku.

"Ona nas je primila u svoju kuću, posle smo kupili plac i, polako, evo, radimo na kući i dan danas. Sad pravimo kotlarnicu za grejanje, biće sve OK, samo zdravlja i sve će biti", mirne duše govori Borka.

Pokazuje nam tek pristiglu građu. Srećno iščekuje majstore. Samo neko ko izgubi sve i golim rukama grabi da porodicu spase od propasti ume da ceni svaku ciglu.

"Ja sam u životu sve radila i ničega se ne stidim, nijednog posla. Šila sam, radila sam u hotelu Moskva, prodavala sam obuću, bila sam higijeničar, čistila sam stanove...", priseća se Borka.

"Ništa što je pošteno za mene nije ispod časti", dodaje.

Pošto je po profesiji tekstilni tehničar, sa suprugom se zaposlila kod čoveka za koga je pravila opanke.

"Radili smo obuću, uzeli plac, počeli da gradimo kuću, prvo je pokrili na jednu vodu, uselili se u jednu sobu, pa uredili drugu, sve tako polako. Borba. Život je čudo", opisala je svoje druge tri decenije života, koje su usledile posle izgnanstva.

Sve je išlo dobro u to vreme, zadužila se, a onda shvatila da je dug postao omča oko vrata. Dobila je šećer. Nikada više neće smeti da zagrize čak ni onu slatku, crvenu jabuku. Njen bledi ten i mršava građa izraz su tela koje sada mora da "radi" u posebnom režimu, dijabetes je nešto sa čim se živi, baš kao i sa onim "šrapnelom" na duši.

Ispostavilo se da je čovek kome je bila dužna jedan od onih koji joj je u životu najviše pomogao.

"Kad je taj Slobodan video da sam se razbolela, rekao je: 'Šta je to, šta ti je?'. Ja kažem: 'Ma, ništa'. Pitao je: 'Je l' to zato što ti meni duguješ? Ti meni ništa ne duguješ. Takav čovek, takav radnik nije ušao u moju kuću'.

Stavio je ruku na moje rame i govorio to, hvala mu. On mi je stvarno pomogao i pomogli su mi Grci kod kojih je moj sin išao na letovanje. Pokojni Tasos i njegova žena Đulijana, Talijanka, oni su mi kupili plac!", zahvalna je Borka.

Neće ustručavati da vam ispriča sve ovo, otvoreno, ne bez suze u oku, ali iz nje ni tada neće zračiti patnja i letargija. Odmahnuće rukom, kao da ritualno rasteruje zlo, osmehnuti se i reći: "Ma, eeej, samo nek je zdravlja, sve ostalo će bit' dobro!".

U tom duhu je odgajila dva sina, dobila unuka Bogdana. Još samo da dođe i druga snajka...

"Mi nismo imali gde da idemo, nego u Srbiju. Gde ćeš? Gde ćeš ti da ideš? To je naša zemlja, majka, tako smo je zvali i dole i ovde i uvek. Naša deca su sad tu, rade i bore se za sebe. To je najveće bogatstvo, kad imaš decu, imaš unučad. Pored svega toga živi smo izašli. Samo zdravlje i biće svega", zaključuje naša sagovornica.

Medijski sadržaj je sufinansiran iz budžeta Grada Beograda, Gradske uprave grada Beograda, Sekretarijata za informisanje.

(Telegraf.rs)