"Svaki dan, svako jutro, ja sam tužna. Nema na mom licu osmeha" Sreli smo baku Rufiju, živi u bedi na Senjaku

"To je bila jedna osoba koju neće nijedna žena ovog sveta imati. Al' eto. Umro je, sine, od srca. 30 godina smo ovde živeli zajedno. Zvao se Branko.

Preporučujemo

Svaki dan, svako jutro, ja sam neraspoložena i tužna. Nema na mom licu osmeha. Došla sam iz Zagreba pokojnom mužu, pošto sam ga volela mnogo. Umro je pre šest godina, 15. februara", priča baka Rufija Redžić.

Sunce je obasjalo ruinu od zidane kućice koja je ovoj baki dom. Okružena je velelpnim vilama na Senjaku, u kutku jada kraj jednih napuštenih stepenica u Ulici Sanje Živanovića.

Mačak Žuća protezao se na suncu, a stara kuca Mrvica njuškala je unaokolo. I bakia Rufijino lice sijalo je, a plave mutne oči, netremice nas posmatrale. To su oči koje se tako lako napune suzama...

Prišli smo kada je rekla: "Šta tražite, je l' mogu da vam pomognem?" i uputila nas je potom u ulicu koju u lavirintu Senjaka nismo uspeli da pronađemo. A onda je dodala koju reč, pričala bi s nekim. Vratili smo se. "Hvala vam", govorila je i ispričala svoju tužnu životnu priču.

Došla je iz Zagreba 1992. godine. Skućila se sa suprugom i ostala sama. Samoća boli, kaže. Ali to što nema svoj dom sa 69 godina posebna je patnja.

"Samo da mi je tri kvadrata i jedna kuhinjica. Kupatila nemam, mašinu za veš nemam, perem ručno. Ova kuća je stara", kazala je.

Baraka pripada jednom gradskom preduzeću, a baki, srećom, pomaže jedan čovek koji radi u blizini.

"On mi unese drva, počisti malo ovde. Ja ložim vatru i provodim vreme tu, gledam televiziju. Mene, sine, noga boli. nemam kupatilo ni veš mašinu, perem na ruke", priča nam ova baka.

Dobri ljudi joj donesu ponekad i hranu, ali ovoj ženi je svaka pomoć potrebna. Ona je "hvala" rekla i samo zato što je s kim imala da prozbori.

(Telegraf.rs)