"Leptir živi jedan dan i Despot je živeo kratko": Sahranjen "dečak leptir" iz Bajine Bašte
"Ima simbolike između leptira i našeg Despota. Leptir živi jedan dan i Despot je živeo kratko"
Nikada na groblju u Bajinoj Bašti nije bilo više dece nego juče. Tužne, uplakane, neme, u crnini, sa nevericom na licu. I Despot Lazić, njihov drug, vršnjak, koga su ispratili na večni počinak bio je dete.
Dete bez dana pravog, srećnog detinjstva. Hrabri dečak koji je ostao željan igranja, druženja, svih klinačkih zadovoljstava i nestašluka, roditeljskog milovanja i zagrljaja. Svuda gde majka i otac mogu da maze dete, po celom telu, njemu su bile bolne i krvare rane, osetljive i na najmanji dodir.
Preporučujemo
Ubica krvavih ruku sa Violetinim ocem otišao u Hitnu: Detalji zločina kod Koceljeve
Detalji užasa u Koceljevi: Dušan se ušunjao u Violetinu (19) sobu, ubio je kad je stigla iz 3. smene
Plakala je juče, na dan sahrane dvanaestogodišnjaka, cela Bajina Bašta. Plače od petka uveče kada njihov nevoljni, namučeni sugrađanin preminuo na Institutu za majku i dete u Beogradu.
Despot je od rođenja bolovao od bulozne epidermolize, teške, retke i neizlečive bolesti kože kod nas znane kao "deca leptiri". Po tom zlu koje ga je pratilo celog kratkog života svi su ga znali kao dečaka leptira.
Bolest kože izazvala je slabljenje dečakovog srca zbog čega je danima bio bez svesti. Dva puta su u petak lekari reanimirali Despota, treći put kad mu je srce stalo nije bilo pomoći.
- Ima simbolike između leptira i našeg Despota. Leptir živi jedan dan i Despot je živeo kratko. I leptir i Despot i sva deca su ukras sveta - čulo se nad odrom dečaka.
Rekoše bajinobaštanski sveštenici da Bajina Bašta nikada nije bila tužnija nego juče. I videlo se to uoči i posle sahrane. Puste i tihe ulice po prelepom danu pričale su tugu.
Majka Sofija, otac Aleksandar i brat Boris, junački su se, kao i svih proteklih 12 godina tokom kojih su se brinuli o Despotu, držali nad kovčegom. Majčinski jecaji, očinske suze, bratov prazan pogled u detinjstvo koje će pamtiti po Despotovikm patnjama, prizor dece koje plaču za drugom ledio je krv u žilama.
Pamti Sofija i nikada neće zaboraviti poslednje reči koje je Despot izgovorio pre nego što je izgubio svest.
- Mama, znam da je došao kraj. Ne bojim se smrti. Želim samo da me pustite da odem, nemam snage da se mučim više. Pozdravi sve - šapnuo joj je sin pre nego što je zaspao da se više nikada ne probudi.
(Telegraf.rs/Blic.rs)