Ova kuća u srpskom selu strave razlikuje se od svih 12 godina od masakra: Kao da "viša sila" brani ulaz u nju

Pre više od 12 godina, Velika Ivanča, selo koje je nekada disalo punim plućima, postalo je ono koje je Srbija danas pamti kao mesto masovnog ubistva koje je odnelo najviše žrtava. Jedan njegov zaseok gotovo potpuno je ugašen od dana kada je Ljubiša Bogdanović krenuo u krvavi pohod, ubijajući svoju porodicu, rođake i komšije. Od šest kuća u kojima je sejao smrt, samo u dve neko i dalje živi.

Preporučujemo

Kuće u kojima su nekada živeli ljudi, sada održavaju njihovi najbliži - dolaze povremeno, kose travu, otvaraju prozore, kreče zidove. Ne da bi tu živeli, već da sačuvaju uspomene. Svaka od tih kuća nosi teret zločina koji ni vreme nije uspelo da izbriše. I 12 godina kasnije, život u selu deli se na onaj pre i posle zločina koji je počinio Ljubiša Bogdanović.

U kuću u kojoj je živeo Ljubiša Bogdanović sa porodicom dolazi njegov zet kako bi obrađivao zemlju. Njegova supruga Javorka, jedina koja je uspela da preživi ranjavanje, prošle godine se preudala i u kuću više ne dolazi, dok njegove ćerke, kako kažu komšije, ne žele da dolaze u kuću.

Kuća porodice Despotović, gde je Ljubiša Bogdanović odneo živote tri generacije, gotovo da izgleda kao da u njoj neko živi. Dvorište je uredno pokošeno i u njemu se nalazi veliki broj košnica. Ipak, života u kući nema. Porodica dolazi kako bi brinula o kući i pčelama, a komšijama i prijateljima koji pored nje prolaze svakodnevni je podsetnik na ono što se dogodilo i porodicu koja je ugašena. O kući porodice Mijailović takođe vode računa najbliži, iako u njoj niko ne živi. Onaj koji, kojim pukim slučajem, ne bi znao u šta se u selu dogodilo, mislio bi da je u pitanju dom pun života.

Prazna i zaboravljena

Jedna kuća izgleda potpuno drugačije od ostalih, u pitanju je ona koja je nekada bila topli dom porodice Ješić, a u kojoj je Ljubiša Bogdanović ubio majku i sina Ljubinu i Miloša. Zaboravljena od strane porodice, kuća Ješića jedva je vidljiva sa puta koji pored nje prolazi, obrasla u travu i gmrlje. Bršljen se potpuno obavio oko nje, a najčvršće se obmotao oko vrata, koja zatvorenim drži samo parče žice, kao da ne dozvoljava da nepozvani u nju uđu.

- Kao da je neka viša sila zabranila da neko uđe unutra - kaže nam meštanin koji zajedno s nama gleda kuću i odmahuje glavom.

Zidovi su ispucali, krov propao, a unutar nje - tama, lom i vlaga. Unutra tek po neki sud i kalendar na zidu da podsete da je nekada bila puna života.

Ona nije samo prazna, kao ostale kuće u zaseoku, već zaboravljena. U njoj se oseća težina koju je donelo ne samo vreme koje je prošlo, već i bol koji sa sobom nosi poseta.

Jedine dve kuće u kojima i dalje žive članovi porodice su kuće porodice Stekić. U jednoj je ubijena Danica Stekić, a u drugoj njena snaja Dragana. U obe kuće i danas žive Dragičini sinovi, noseći se sa teretom koji je na njihova pleća pao onog momenta kada je Ljubiša Bogdanović zapucao.

Nemoguće prodati kuće

Kuće u Velikoj Ivanči nisu pokušali da prodaju samo porodice ubijenih, već i komšije koje su imale sreću da prežive. Ipak, njih je nemoguće prodati. Ne zbog cene - nego zbog sećanja. Velika Ivanča zauvek je obeležena masovnim ubistvom, kada je jedan čovek, u naletu tame, ubio 13 svojih komšija, prijatelja, članova porodice. Tog aprila, selo je stalo u vremenu. Kada njeni meštani nekome kažu odakle su i danas je prvo pitanje koje ljudi imaju da li iko zna zbog čega je Ljubiša Bogdanović oduzeo 13 života. Za one koji i dalje žive u selu, život se odvija u senci jezivog zločina.

Kako ističu meštani, ljudi budu zainteresovani za kupovinu kuće, ali sve staje kada se spomene adresa - niko ne želi da živi u kući koja nosi takvu prošlost.

Masakr koji je izvršio Ljubiša Bogdanović 9. aprila 2013. godine, kada je ubio 13 osoba pre nego što je sebi oduzeo život zauvek je promenio lice ovog sela. Ulica u kojoj se zločin dogodio danas više liči na spomenik prošlosti nego na deo živog naselja. Za one koji su ostali, Velika Ivanča je mesto tišine. Za one koji dolaze, to je mesto sećanja. A za one koji su je zauvek napustili - dom koji više to nije.

Kuće u kojima više niko ne živi nisu samo prazne građevine - to su mesta koja pamte, zidovi koji su čuli poslednje reči i svedočili jezivim smrtima, porodične trpeze koje više ne postoje, svetlo koje se pali samo pri povremenom obilasku kuće ili, u slučaju porodice Ješić - nikada više. Ljudi koji ih dalje posećuju tu su da pokažu da nisu zaboravili jer bi zaborav bio druga smrt.

(Telegraf.rs)