Vatrogasac koji je laktovima držao zemlju da bi spasio Milana: "Ušao bih u tu rupu ponovo zbog svoja tri sina"

Tog 19. februara, Filip Đuketić vatrogasac-spasilac iz Lazarevca krenuo je na posao ne sluteći da će mu običan radni dan postati ispit života!

U uskom kanalu, na pet metara dubine, pod pritiskom zemlje koja je pretila da ga sravni sa večnošću, on nije mislio na propise – mislio je na čoveka koji je zatrpan ispod njega i na svoja tri sina koja ga čekaju kod kuće.

Preporučujemo

Ovo je priča o hrabrosti koja nema cenu i zagrljaju koji vredi više od svakog ordena.

„Nisam imao vremena za propise, video sam pukotinu“

• Kažu da svaki heroj ima to jedno jutro koje počne sasvim obično. Kako je izgledao taj 19. februar pre nego što je zazvonio telefon?

Baš tako, sasvim obično. Standardne jutarnje aktivnosti u garaži, pregled opreme, kafa sa kolegama. A onda, taj zvuk. Zvono telefona koje menja sve. Dobili smo dojavu: lice je zatrpano ispod zemlje. Uskočili smo u vozilo za tehničke intervencije, isto ovo u kom sada sedimo, i krenuli. Nismo znali detalje, znali smo samo da je neko tamo dole i da mu ponestaje vremena.

• Kada ste stigli na teren, zatekli ste dramatičan prizor. Kanal dubok pet metara, a širina, tek tolika da vam ramena dotaknu zidove. Šta vam je u tom trenutku prošlo kroz glavu?

Rupa je bila uska, jeziva. Šef i ja smo prišli iskopu, a ekipa je krenula po opremu za obezbeđivanje. Ali, ja sam video pukotinu na zidu zemlje. U tom poslu, ta pukotina je presuda. Znao sam da će se sve ponovo urušiti. Dole su bila tri radnika koja su pokušavala da oslobode Milana, kome je noga bila zarobljena. Moja procena je bila, nemamo vremena za procedure. Rekao sam radnicima da izlaze, a ja sam sišao dole. Na svoju ruku.

„Spustio sam vizir i primio pola tone zemlje na svoja leđa“

• U trenutku kada ste bili iznad Milana, pokušavajući da ga oslobodite, zemlja je krenula. Kako izgleda taj sekund kada shvatite da ste obojica zatrpani?

Nadvio sam se nad njim da ga zaštitim. Spustio sam vizir i primio taj udarac na svoja leđa. Prekrilo nas je totalno. Bilo je to pola tone zemlje. Zamislite taj mrak i tišinu. Čuo sam kolege iznad kako kopaju, čuo sam svaki njihov udarac, ali oni mene nisu mogli da čuju.

• Pomenuli ste „džep vazduha“ koji vas je spasio. Kako ste uopšte uspeli da zadržite taj prostor pod tolikim teretom?

Verujem da Bog gleda svoje ljude. Širina iskopa je bila tačno tolika da su mi se laktovi zaglavili o zidove. To mi je dalo potporu. Moja kičma, ruke i noge... sve je to trpelo taj pritisak, ali mi laktovi nisu otišli sa strane. Tako sam sačuvao taj mali mehur vazduha za nas dvojicu. Ali onda je došao drugi nalet zemlje. Još teži.

„Izvadio sam telefon da se oprostim sa suprugom“

• To su trenuci o kojima većina nas samo gleda na filmu. O čemu čovek razmišlja kada oseti da vazduha više nema?

Pokušavao sam da smirim Milana. Govorio sam mu da ćuti, da ne trošimo kiseonik uzalud. Ali u tom haosu, pitanje je da li smo se uopšte čuli. U jednom trenutku, osetio sam, to je to. Kraj. Nemam više šta da udahnem. Igrom sudbine, mobilni telefon koji uvek ostavljam u kamionu, tog jutra je bio u mom džepu. Izvadio sam ga... hteo sam da se oprostim sa suprugom.

• Da li ste uspeli da pošaljete poruku?

Nije bilo dometa. Ni crtice. Tada mi je ostalo samo jedno. Počeo sam da se molim. Izgovorio sam „Oče naš“. Kako sam završio, rekao sam „Amin“ i osetio kako mi se oči sklapaju. Izgubio sam svest. Sledeće čega se sećam je magla... i ruka mog kolege Dragana koja me pipa po vratu, koja me vuče nazad u život. Tim prvim udahom vazduha, ponovo sam se rodio.

„Zagrljaj na štakama vredniji od zlata“

• Vaše kolege su vas otkopavale golim rukama 25 minuta, plašeći se da bi bilo kakva mašina mogla da vas usmrti. Kako je izgledao povratak među njih?

Bio sam u šoku, pun adrenalina, srećan i tužan istovremeno. Prvo što sam pitao bilo je: „Šta je sa Milanom?“. Rekli su da je živ. Sećam se kolege koji mi je donosio nešto da podmetnem pod glavu u sanitetu... plakao je. Sutradan, kad sam došao u stanicu, svi su plakali. Shvatite tada da su oni preživeli možda i veći strah od mene, strah da su izgubili kolegu na terenu.

• Sreli ste Milana nekoliko meseci kasnije, u sudnici. Taj susret je bio kratak, ali neverovatno snažan?

Video sam ga, bio je na štakama. Kada je završio sa izjavom i krenuo da ustane, ja sam mu dodao štaku. On me je samo pogledao, zagrlio me i rekao: „Hvala ti“. Verujte mi, to „hvala“ mi znači više od bilo kog ordena, bilo koje plate. Mi ovaj posao ne radimo zbog novca, nego zbog tog trenutka kada znaš da si učinio dobro delo.

„Zbog svoja tri sina bih ponovo ušao u tu rupu“

• Dobili ste Orden za hrabrost prvog stepena od predsednika države. Gde stoji taj orden danas?

To je velika čast, nešto što ću ponosno pokazati sinovima i unucima. Na predlog Luke Čaušića, načenika Sektora za vanredne situacije on mi je dodeljen. Bio je to Dan policije dodelio mi ga je Ivica Dačić, ministar policije, a uručio Aleksandar Vučić, predsednik Srbije.

• Da sutra ponovo vidite tu istu pukotinu na zemlji i čoveka u nevolji, da li biste, znajući sve što znate, ponovo sišli dole?

Razmišljao sam o tome mnogo puta. I odgovor je uvek isti - da, ušao bih ponovo. Kod kuće imam tri sina. Ja sam njima dužan da uvek budem čovek koji pomaže drugima. Ne bih mogao sutra da ih pogledam u oči da sam ostao gore dok neko dole umire. Mladim kolegama uvek kažem: ovaj posao radiš samo ako ga voliš. Drugačije ne možeš izdržati onih pola tone na svojim leđima.

(Telegraf.rs)