GEPEK KOJI JE POSTAO GROBNICA: Najtužnija priča beogradskog asfalta jedanaest godina kasnije

Te novembarske noći 2014. godine, Beograd je spavao, ali na Dorćolu je pulsirao život.

Nemanja, Anastasija i Miloš nisu planirali da postanu crna hronika.

Preporučujemo

Planirali su sutrašnji dan, fakultete, ljubavi i smeh. Niko od njih nije znao da će poslednji osmeh ostati zarobljen u metalnom kavezu koji tone u ledenu reku.

Poslednji pozdrav i kobna odluka

Bilo je 3.40 sati ujutru. Vazduh je bio oštar, a grejanje u crnom "bmw-u" verovatno je radilo do maksimuma. Unutra je bilo previše ljudi, ali "mladost ne zna za tesno". Miloš Janković, momak od tek 20 leta, pristaje na kobni kompromis – pošto u kabini nema mesta, ulazi u gepek. Bila je to vožnja od svega nekoliko minuta, put do kuće koji se pretvorio u put bez povratka.

Za volanom je sedeo Dušan, vršnjak, prijatelj, ali i čovek koji je te večeri, prema sopstvenom priznanju, popio 20 rakija. Taj alkohol nije bio samo u njegovoj krvi; on je bio u motoru koji je urlao dok je automobil jurio ka Adi Huji.

Trenutak kada je svet stao

Kraj puta nije bio asfalt. Bio je to sivi, nepredvidivi Dunav. Auto nije skrenuo, on je poleteo. Zvuk lomljenja metala i šum vode koja prodire u kabinu trajali su svega nekoliko sekundi, a onda je nastupila najjezivija tišina na svetu.

Luka i Milica su uspeli da se izvuku iz čeljusti reke. Vozač je isplivao nepovređen. Ali pozadi, u tami, Nemanja i Anastasija ostali su zarobljeni. Najstrašnija sudbina zadesila je Miloša – on nije imao ni prozor koji bi pokušao da razbije. Ostao je u mraku prtljažnika dok je reka nemilosrdno uzimala poslednji atom kiseonika.

Majčino bdenje i vesti koje ubijaju

Dok su ronioci u hladnoj zori pretraživali rečno dno, u jednom beogradskom stanu Milena Antić nije sklapala oči. "Hvala ti Bože, moja deca ne idu tamo", izgovorila je gledajući vesti o potonulom automobilu, ne sluteći da su inicijali koji promiču na ekranu zapravo ime deteta koje je samo nekoliko sati ranije ispratila sa vrata.

Kada su prijatelji došli na njena vrata, nisu morali ništa da kažu. Muk koji je nastao bio je glasniji od svakog krika. Njen drugi sin, tinejdžer koji je već izgubio oca, lupao je glavom o zid, pokušavajući da fizičkim bolom nadjača onaj u duši.

Kazna i krst

Dušan Jovanović je osuđen na sedam godina. Kazna je istekla 2021. godine. On je danas slobodan čovek, ali kako kaže majka stradalog Nemanje: "On svoj krst nosi do kraja života."

Ova priča nije samo podsećanje na jednu nesreću; ona je jeziva opomena svakom mladom čoveku koji pomisli da je neranjiv. Ada Huja je ostala simbol "lude mladosti" koja je ugašena u jednom dahu, ostavljajući iza sebe prazne sobe i majke koje svako jutro uključuju televizor, nadajući se da je sve to bio samo ružan san.

(Telegraf.rs)