"Što ženiš lepu ženu ako ne možeš da je nosiš?": Rečenica komšije koja je ogolila Sinišin krvavi pir

Skoro deset godina prošlo je od masakra u Žitištu, kada je Siniša Zlatić u noći između 1. i 2. jula 2016. godine u bašti tadašnjeg kafića "Makijato" ubio bivšu suprugu Dijanu i još četiri osobe, a ranio 21. Za to vreme o njemu su ispisane presude, tekstovi i naslovi, a o njoj su, osim porodice, najviše govorili upravo ljudi koji su je poznavali odmalena.

Preporučujemo

Meštani Žitišta za Dijanu imaju samo lepe reči. Kažu da nije bila kvarna, da priče koje su se kasnije provlačile o navodnoj prevari ne stoje i da je ključ svega bila patološka ljubomora, a ne njen greh, ali i da jeste, ništa nije povod da neko počini jezivi masakr i skrati pet života, uništavajući pride još 22.

- Ona je bila dete u telu odrasle žene, poznavao sam je, nažalost ja poznajem sve njih. Ona uopšte nije bila kvarna - ispričao je komšija za Telegraf.rs, prisećajući se godina kada je Dijana Zlatić još bila živa, majka malog deteta i žena koja je pokušavala da vodi normalan život u braku koji je iznutra pucao.

Posle zločina, kroz glasine i komentare, provlačila se priča da je ona prevarila Sinišu i da je to bio okidač za njegov krvavi pir. Međutim meštani tu verziju odlučno odbacuju.

- Kao što je to negde posle probalo se provuče, znate, da ga je prevarila. To ne pije vodu uopšte. Prosto je Siniša bio patološki ljubomoran, gušio je nesrećnicu svojim zabranama, sumnjom - rekao je on, naglašavajući svaku reč.

Za njih, to nije priča o nevernoj ženi, već o muškarcu koji nije mogao da se nosi sa tim kakvu ženu ima pored sebe i kakav život je vodio. Dijana Zlatić je u selu bila poznata kao lepa žena. Ta lepota, koja bi nekome bila ponos, za nju je, prema rečima meštana, postala dodatni teret.

- U današnje vreme ovim mladima je jako teško da se nose s tim da imaju lepu ženu. Tako je i Siniša trebao da bude svestan kad se ženio. Što ženiš lepu ženu ako nemaš za to? - rekao je komšija, objašnjavajući da je ljubomora rasla iz njegove nesigurnosti, a ne iz bilo čega što je ona uradila.

U toj jednoj rečenici stalo je ono što selo misli o njihovom braku. Da je u pitanju bio čovek koji nije umeo da se izbori sa svojim ljubomornim porivima i nesigurnostima, dok je sa druge strane bila žena koja je pokušavala da živi pod tim pritiskom.

- Šta god neko da učini, ništa ti ne daje za pravo da ugasiš nečiji život, a još manje ono što je Siniša Zlatić učinio. On je unakazio živote porodica, kako svoje tako i drugih koje nikada nije ni upoznao. Čak mi ni njegovi prijatelji nisu jasni. On tamo nije došao sam da pije, bili su prijatelji sa njim. Kako je moguće da niko nije shvatio šta će da učini, da ga nije zaustavio, sprečio... Kako li sada ti ljudi žive, nose li na duši sve te živote? - rekao je komšija za Telegraf.rs.

Gušenje i noćne šetenje

Meštani otkrivaju i nešto o čemu se ranije malo govorilo, a to je da je Dijana Zlatić imala ozbiljne zdravstvene probleme. Prema njihovim rečima, još u pubertetu dobila je dijabetes i to je, kako kažu, značajno uticalo na njen život i svakodnevicu.

- Ona je devojka osim Siniše imala i dosta svojih problema, imala je šećernu bolest koju je dobila u pubertetu - prisetio se sagovornik za Telegraf.rs.

Prema njegovim rečima, zbog šećera i problema sa disanjem, dešavalo se da noću, kada je većina sela spavala i odmarala u tišini, njoj ponestane vazduha.

- Ona se jadna s tim snalazila kako je umela, zbog gušenja je noću u dva tri znala da ide da prošeta. Mora da uzme vazduh, da prodiše. Ona je išla tamo na bedem gde nema nikog, pa prošeta i niko ni ne zna - rekao je komšija za Telegraf.rs.

U tom jednom detalju ogleda se još jedan sloj njihovog braka. Ono što je njoj bilo medicinska potreba, potreba da prodiše i dođe sebi, njemu je moglo da izgleda kao povod za sumnju. Meštani danas kažu da je upravo tu nastajao jaz, ne zbog toga što je ona nešto skrivala, već zbog toga što on nije mogao da se nosi sa tim da njegovu ženu gledaju drugi muškarci.

Na pitanje šta je u Sinišinom umu dovelo do masakra, sagovornici ne traže krivicu u Dijani. Oni tragediju objašnjavaju pritiskom, ljubomorom i pucanjem iznutra.

- U pitanju je njegova ljubomora, ta patološka potreba da je zaključa u kuću kako je niko ne bi video - rekli su meštani, napomenuvši da se o tome u Žitištu dugo pričalo, ali da se suština nije menjala.

- Nesrećna žena je živela pod pritiskom i jednostavno čovek pukne i ode, a on to nije mogao da podnese - dodao je komšija.

Dijana je, prema njihovim rečima, pokušavala da izađe iz tog odnosa. Napustila ga je godinu dana pre masakra, pokušala da nastavi život, da zaštiti sebe i dete. Na kraju, ljubomora čoveka kojeg je nekada volela, u kombinaciji sa oružjem u rukama i alkoholom te noći, dovela je do onoga što će sud kasnije nazvati teškim ubistvom i masakrom.

Kuća duhova i lokal koji pamti

Sa druge strane sela, prazna kuća porodice Zlatić stoji zaključana, sa obućom ispred vrata, kao da će se neko vratiti, iako se zna da unutra ne živi niko. Otac ubice, Radoslav, čovek koji je godinama nosio teret prezimena i činjenice da mu je sin ubio petoro ljudi, preminuo je pre oko dve godine.

O njegovoj smrti javnost je saznala tek posredno, u pričama meštana koji su govorili da je "otac ubice preminuo" i da sada sa Sinišom više niko nema kontakt.

U retkim razgovorima sa novinarima govorio je da ne želi da opravda postupak svog sina, da je svestan razmera tragedije i da zna da za porodice žrtava nema utehe, ali je ponavljao i da sina ne može da se odrekne, niti da ga mrzi. Istovremeno je, prema sopstvenom priznanju, krišom odlazio na unukove treninge, samo da ga vidi iz daljine, jer dete nije želelo kontakt sa njim.

- On neće da ih vidi i to je njegova odluka, uništio je sve slike sa ocem - pričali su kasnije rođaci sa Dijanine strane, ističući da dete ne želi ni fotografiju kao uspomenu na čoveka koji mu je oduzeo majku.

Njegovom smrću prekinuta je poslednja porodična nit između Siniše i spoljnog sveta. U zatvoru ga danas više niko od rodbine ne posećuje, sin je odrastao uz porodicu svoje majke, a brat je odavno prekinuo svaki kontakt sa njim.

U centru Žitišta, lokal u kojem se zločin dogodio i dalje radi, danas pod drugim imenom. Vlasnik je isti, radnici su uglavnom isti ljudi koji su bili tu i te noći. Gosti sede, piju kafu, pričaju o svakodnevici, ali kada se pomene 2. jul i ime Dijane Zlatić, nastaje kratka tišina.

- Skoro svi ljudi koji su ovde bili su tada i te noći. Ne želimo da pričamo o tome više, deset godina kasnije ne želimo da otvaramo rane koje su taman krenule malo da zarastaju - rekao je jedan od radnika za Telegraf.rs.

Minuti pre masakra

U kući koja se nalazi na samoj ivici sela živeo je sa ocem Radoslavom, dok je kuća njegove supruge bila na svega nekoliko matara udaljena odatle. Ta adresa bila je polazna tačka njegovog svakodnevnog kretanja, pa tako i tog dana, samo što tada niko nije znao da će put koji obično znači odlazak u kafić sa društvom, tog puta završiti kao ruta masovnog ubistva.

Siniša Zlatić je, kao i mnogi drugi, to veče došao u kafić, ali je prethodno već dosta popio i bio je pod dejstvom alkohola. Pri dolasku u bašti je video bivšu suprugu Dijanu kako sedi za stolom sa prijateljima što je izazvalo napad ljubomore kod njega i ušao je u verbalnu raspravu sa njima. Za drugim stolovima, oko njih, bili su komšije, prijatelji, bračni parovi, mladi koji su tek nedavno postali punoletni slušajući nečiji ispad, nesvesni da će ubrzo postati "glineni golubovi" u nečijem krvavom piru.

U nekom trenutku, nakon kraće tenzije i razmenjenih ružnih reči, Siniša Zlatić je izašao iz lokala. Za većinu prisutnih to je izgledalo kao običan odlazak, niko nije mogao da zna da to nije bio kraj večeri, već početak onoga što će trajno obeležiti i njega, i njegovu porodicu, i celo mesto.

- Zdravko je rekao, ja mislim Jojiću... Kaže: "Joj, ovaj otišao kući po pušku, pazi". E sad... ko, šta, kako? To je, ma znate kako, ima hiljadu verzija - ispričao je meštanin detalj o jezivom zločinu koje je potreslo ovo malo mesto.

Vožnja koja svakog drugog dana ne bi značila ništa, te noći je bila granica između života i smrti. Sa jedne strane nalazila su se svetla lokala, bašta puna ljudi, pesma i žamor, a sa druge strane kuća u kojoj je odrastao i tavan na koji se poepo kako bi uzeo pušku.

Šta mu je tih nekoliko minuta prolazilo kroz glavu zna samo on, ali činjenica je da je za to vreme doneo odluku koja će promeniti živote desetina ljudi.

Sa puškom u rukama, seo je u kola i krenuo nazad istim putem. Rastojanje je bilo isto, ali je smisao puta bio sasvim drugačiji, kao i Sinišina svest. Kola su prošla kroz isto naselje, pored istih ograda, zidova iza kojih su u to vreme uveliko spavala deca i za svega nekoliko minuta stigao nazad do kafića. Premalo da bi bilo ko ko je sedeo u bašti mogao da se pripremi za ono što sledi.

Kada je ponovo ušao u prostor ispred lokala, više nije bio gost, već čovek naoružan automatskom puškom. Kada je ušao, a kako su mediji tada pisali, rekao je "Gotovo je" i zapucao u pravcu stola za kojim je sedela Dijana, usmrtivši nesrećnu ženu na licu mesta i ostavivši njihovog osmogodišnjeg sina bez majke, kao i Stevana Jojića i Vladimira Mijatovića koji su sedeli za istim stolom kao i ona.

Zatim se okrenuo ka prisutnim gostima i nasumično počeo da puca u masu, po ljudima koji su pokušavali da se sklone iza stolova, stolica, zidova. U svega nekoliko minuta petoro ljudi je ubijeno, 21 osobe su ranjene, od kojih su neki i dan danas ostali invalidi.

Tek kada su Isidor Sučević i Milan Majkić oteli pušku i obuzdali pomahnitalog čoveka, ruta kojom se te noći kretao konačno je zaustavljena. Za one koji su kasnije saznali šta se dogodilo, svaka ta tačka na putu postala je mala mračna stanica u rekonstruisanom filmu koji ne prestaju da premotavaju u glavi.

Noć koju niko neće zaboraviti

Masakr u Žitištu dogodio se u noći između 1. i 2. jula 2016. godine, oko 1.40 posle ponoći. Tokom manifestacije Pile fest, Siniša Zlatić je u tadašnjem kafiću Makijato video bivšu suprugu Dijanu Zlatić kako sedi za stolom sa Stevanom Jojićem i prijateljima. Napustio je lokal, otišao kući po automatsku pušku i vratio se u baštu.

Najpre je pucao u pravcu stola za kojim je sedela Dijana, zatim nasumično po gostima koji su pokušavali da pobegnu. Ubijeni su Dijana Zlatić, Stevan Jojić (40), Vladimir Mijatović (40), Jovana Popović (20) i Vladimir Kosović (34), a još 21 osobe su ranjene.

Radnici lokala i gosti uspeli su da mu otmu oružje i zadrže ga do dolaska policije. Viši sud u Zrenjaninu osudio je Sinišu Zlatića na 40 godina zatvora, maksimalnu kaznu po tada važećem zakonu, a presudu je potvrdio Apelacioni sud u Novom Sadu.

Skoro deset godina kasnije, u Žitištu se o masakru govori što ređe. O Dijani, u onim trenucima kada se neko ohrabri da je pomene, govori se samo jednom rečenicom. Bila je divna osoba i žena.

(Telegraf.rs)