"Pravosuđe nije rijaliti": Advokat Simić o slučaju Senjak i zašto brza pravda vodi u propast

Svaka promena ili kriza vlasti sa sobom nosi ista očekivanja javnosti - brza hapšenja, zvučne procese i ekspresne presude. Ipak, tanka je linija između borbe protiv organizovanog kriminala, političkog revanšizma i potpunog urušavanja ustavnog poretka.

U velikom, otvorenom razgovoru za Telegraf.rs, beogradski advokat Ivan Simić secira stanje u srpskom pravosuđu i društvu, analizira pritiske medija i društvenih mreža, govori o slučaju ubistva na Senjaku, ali i o tome zašto struka i moral moraju biti iznad svakog političkog pakta.

Preporučujemo

• Kada vlast i javnost traže ekspresna hapšenja, gde tačno prestaje zakonita borba protiv kriminala, a počinje politički revanšizam?

Trudiću se da budem što svedeniji i da govorim razumljivim jezikom, a što bi naš narod rekao: što je brzo, to je i kuso. Takozvana efikasnost nikada ne sme ići na štetu pravičnosti i valjanosti postupka. Šta uopšte znači brza presuda? Presuda ne treba da bude brza, već pravična – utemeljena na zakonu, s ciljem specijalne i generalne prevencije. Krivično pravo i postupak imaju svoje aksiome koji se uče na fakultetima i na njima sve počiva. Presuda mora da se zasniva isključivo na činjenicama utvrđenim u zakonitom postupku i primeni materijalnog prava. Ne možemo funkcionisati po rimskom principu "hleba i igara" ili pozivati narod da "kupi kokice", kako se to danas radi po društvenim mrežama.

• Koliko curenje informacija iz istraga i medijske hajke direktno kompromituju dokaze i ugrožavaju pravosnažnost buduće presude?

Pravosuđe nije rijaliti! Ne sudi se na Tviteru, televiziji ili portalima, niti se tamo hapsi. Nijedan medij ne sme da presuđuje niti da pokreće hajke koje za posledicu imaju nečije lišavanje slobode. Pravni poredak ne može da jača ako najviša tužilaštvašalju komisije u niža tek pod pritiskom društvenih mreža, odnosno radi sopstvenog dodvoravanja javnosti i boljeg pozicioniranja. Pravosuđe je treća grana vlasti – ono se ne bira na izborima kao poslanici i vlada, već mora biti potpuno nezavisno i postupati isključivo po zakonu.

Populizam je izuzetno opasan za pravosudni sistem. Zahtevi za brzim hapšenjima i ekspresnim optužnicama podsećaju na rimski Koloseum, u kojem se žrtve bacaju lavovima kako bi se masa umirila. Ali zapamtite - hapšenjima nećete sipati naftu u traktor. Kvantitet se nikada ne sme stavljati ispred kvaliteta.

• Šta je neophodno da bi procesuiranje krupnih slučajeva organizovanog kriminala opstalo pred sudom?

Politička volja da nema nedodirljivih predstavlja osnov pravne države, ali pravda ne sme biti selektivna. Hapšenja ne smeju biti sredstvo međusobnog razračunavanja onih koji preuzmu kontrolu nad bezbednosnim aparatom, niti paravan kojim se od javnosti prikrivaju druge afere. Pravda mora krenuti od najodgovornijih i najmoćnijih.

Svako čija je imovina u očiglednom neskladu s prihodima mora biti predmet provere - bez obzira na to da li je reč o premijeru, ministru, visokom policijskom funkcioneru ili lokalnom političaru. Ipak, za svako lišavanje slobode moraju postojati zakonski osnovi sumnje, zatim uredno sproveden predistražni postupak i istraga, pa tek onda optužnica koju podižu i pred sudom zastupaju profesionalci od integriteta, a ne priučeni kadrovi sa sumnjivih privatnih fakulteta.

• Ima li Srbija uopšte zakonski i institucionalni kapacitet za stvarnu lustraciju, ili je taj pojam postao samo paravan za smenu nepodobnih kadrova?

Pojam lustracije pretvorio se u dnevnopolitičku i medijsku krilaticu, iako za njeno sprovođenje, pre svega, mora postojati precizan pravni okvir. Šta zapravo znači nekoga izopštiti iz javnog života? Da li ćemo ići po spiskovima i proveravati šta je koji novinar ili voditelj rekao?

Pravo pitanje glasi: koji je temeljni sistem vrednosti ovog društva? U poslednjih deceniju i po sve se svelo isključivo na novac, a nijedan režim ne može dugoročno opstati samo na ucenama, strahu i plaćanju lojalnosti. Ozbiljni lideri svoju snagu grade na principima i vrednostima. Kada sednete za pregovarački sto sa onima koje je država do juče gonila kao teroriste i kada gazite preambulu sopstvenog ustava, vi trajno urušavate i kontaminirate pravni poredak.

• Tvrdite da odgovornost vrha bezbednosnog sektora ne počinje od juče - zašto se onda procesuiraju samo pojedinci iz aktuelnih afera, a ne i oni koji su sistem gradili prethodnih deceniju i po?

Svaka vlast teži postavljanju lojalnih kadrova u bezbednosnom sektoru, ali nemojmo imati kratko pamćenje i tvrditi da je to počelo juče. Setimo se kovid-protesta - to je bila jedna od najbrutalnijih policijskih intervencija u novijoj istoriji.

Odgovornost mora biti jednaka za sve. Ne može neko ko je vodio službe pre deset godina tvrditi da je tada sve bilo besprekorno, a da su isključivo ovi danas krivi. Šta je zapravo opasnije po državu: politička lojalnost ili kriminalno delovanje? Šta ćemo sa kriminalizovanim policijskim rukovodiocima koji nisu u prvom planu na ulici?

Kriminalizacija policije predstavlja kancerogeno tkivo koje razara čitavo društvo, a nijedan građanin ne sme biti izložen zlostavljanju i prebijanju.

• Može li se osuđujuća presuda za najteža krivična dela u Srbiji zakonito temeljiti isključivo na kriptovanoj „Skaj“ komunikaciji, bez materijalnih tragova?

To je tema za ozbiljnu pravnu i stručnu debatu unutar sudnice, odnosno u okviru stručnih skupova i savetovanja, a ne za televizijska licitiranja. Sve zavisi od konkretnih okolnosti - od toga da li je to jedini dokaz ili je potkrepljen materijalnim tragovima. Možda moj profesionalni interes kao branioca nalaže da to ne bude dokaz, ali o tome se raspravlja isključivo pred sudskim većem. U javnosti branim načela prava, a u sudnici klijenta.

• Gde je granica advokatske etike kada znate da se odbrana klijenta temelji na svesnoj neistini?

Advokat uvek brani okrivljenog, nikada delo! Aksiom krivičnog prava jeste da okrivljeni ima pravo da se brani onako kako smatra da je za njega najbolje - pa čak i da ne govori istinu. Zadatak advokata nije da bude moralni sudija svom klijentu, već da se stara o zakonitosti postupka.

Naravno, ne bih prihvatio da branim svakoga. Nikada ne bih zastupao nekoga sa kim ne mogu da pronađem ni elementarni minimum saglasnosti oko koncepta odbrane. Biti advokat znači biti slobodan i nezavisan. Da sam hteo siguran prihod, bio bih javni beležnik ili izvršitelj, gde vam država pečatom garantuje naplatu. Advokatura zahteva principe od kojih se ne odstupa ni po koju cenu.

• Slučaj ubistva na Senjaku pratile su kontradiktorne odluke o pritvoru i optužbe o zataškavanju. Šta je u tom postupku dovelo do toga da se optuženi prvo puste uz nanogicu, a potom hitno vrate u pritvor?

Istraga u tom predmetu je okončana i čeka se zakazivanje glavnog pretresa. Kao branilac, profesionalno sam nezadovoljan situacijom u kojoj je sud, upravo po žalbi tužilaštva, mojim branjenicima ukinuo meru zabrane napuštanja stana uz elektronski nadzor i vratio ih u pritvor, iako među njima ima i potpuno neosuđivanih lica.

Ipak, uprkos nezapamćenim medijskim manipulacijama i poluinformacijama, moram istaći da je postupak u formalnom smislu vođen izuzetno efikasno.

• Postoji li u slučaju „Senjak“ sukob interesa među braniocima i da li se nametanjem advokata kontroliše šta će osumnjičeni izjaviti u istrazi?

Znam da sam branilac u tom predmetu i poznato je kako sam to postao. Da li su svi ostali advokati međusobno povezani ili nisu - to ne bih komentarisao; reč je o mojim kolegama koje izuzetno poštujem.

Taj predmet ide svojim tokom, baš kao i slučaj u vezi sa Autokomandom, koji je intenziviran otpočinjanjem predmeta na Senjaku, gde branim bivšeg funkcionera MUP-a kome je, po mom mišljenju, nezakonito prestao radni odnos u policiji.

Ipak, ponavljam: javnost ne bi trebalo da očekuje političku ili medijsku arenu. Ako želimo pravnu državu, moramo se držati čuvene maksime Valtazara Bogišića: "Što se grbo rodi, vrijeme ne ispravi". Prečice u pravu uvek vode u provaliju.

• Kako je moguće da smrt bivšeg generalnog sekretara Predsedništva i istaknutog advokata ostane tajna za komoru i javnost godinama ? Šta taj muk govori o stanju u advokaturi?

To je pitanje na koje i cela advokatura i javnost moraju dobiti odgovor. Nismo bili bliski prijatelji, ali smo se izuzetno uvažavali. Poslednji put kada smo razgovarali u Palati pravde, bio je vedar. Pričao je o tome kako dolazi vreme u kome pravosuđem više neće upravljati nedodirljive „Nišlije“, koje su u jednoj funkciji objedinjavale i parlament, i Visoki savet sudstva, i Državno veće tužilaca. Kasnije smo dobili neke druge „svemoćne“ centre moći.

Poražavajuće je to što su i advokatske komore i mediji prećutali smrt čoveka koji je bio generalni sekretar predsednika Republike! Da li je njegova smrt bila nasilna, pitanje je koje mora do kraja da se rasvetli, jer se takvim stvarima ne sme trgovati.

• Šta u srpskom pravosuđu danas presuđuje ishod velikih predmeta: snaga pravnih argumenata ili politička i lična moć advokata koji ulazi u sudnicu?

Struka i moral moraju biti jedini kriterijumi, a mi smo struku srozali do neslućenih dubina! Došli smo dotle da se pravni stavovi i sudska praksa menjaju i prilagođavaju dnevnim političkim potrebama.

Bilo bi neozbiljno da prognoziram ishode pojedinačnih postupaka, poput procesa za prebijanje studenata, ali ponavljam - niko nema pravo da tuče i zlostavlja građane. Neznanje ne sme biti izgovor.

Pravosuđe mora biti brana samovolji, a to je moguće samo ako ga vode ljudi od znanja i ličnog integriteta, koji nikada ne odstupaju od svojih principa.

• Vaše iskustvo i znanje pokazali ste i van granica naše zemlje, konkretno u slučaju u Hrvatskoj. Na šta ste posebno ponosni u tom postupku?

Ponosni smo na to što smo uspeli da promenimo pravni stav i dugogodišnju praksu sudova u Republici Srbiji da se a priori i nekritički priznaju strane sudske odluke. U toj situaciji svedočili smo potpuno nesrazmernoj primeni Aneksa G Sporazuma o sukcesiji. Dok je naš pravni sistem taj međunarodni sporazum dosledno i bezuslovno primenjivao na sopstvenu štetu, Hrvatska ga je sprovodila izrazito selektivno, štiteći isključivo svoje interese i donoseći presude koje su bile u direktnoj suprotnosti sa samim sporazumom.

Došli smo u apsurdnu situaciju: mi smo njihovim preduzećima vraćali imovinu sudskim presudama, oni nama ništa, a potom su pokušali da pred našim sudovima naplate i višemilionske sudske troškove koje su naša preduzeća imala u postupcima vođenim u Hrvatskoj. Bila je to pravna borba koja je trajala dve do tri godine. Uspeli smo da dokažemo da se ne može priznati strana presuda koja je u suprotnosti sa odlukama naših sudova i samim međunarodnim sporazumom. Time smo odbranili čast i integritet domaćeg pravnog poretka, ali i zaštitili stečajne mase bivših banaka sa sedištem u Beogradu od višemilionskih, neosnovanih izdataka.

(Telegraf.rs)