"Klečala je ispred mene i molila": Bivši negovatelj iz Tuzle progovorio o hororu u izgorelom domu za stare

Nakon tragedije u Domu za starije osobe u Tuzli, u kojoj je stradalo 13 štićenika, počele su da isplivavaju potresne priče o uslovima u kojima su živeli najstariji i najnemoćniji. Jedan od svedoka svega, Irfan Salkić, koji je u Domu radio kao negovatelj na praksi, odlučio je da progovori o onome što je, kako kaže, bio "horor iza zatvorenih vrata" - o nehigijeni, zlostavljanju pacijenata i potkradanju štićenika. Salkić je za Avaz izneo niz teških optužbi na račun rukovodstva Doma, koje Telegraf.rs nije uspeo nezavisno da potvrdi.

Bube u pelenama

- Pre samog dolaska naše grupe u Dom za starije, mesec dana su nas pripremali predavači i bivša direktorka Crvenog krsta Tuzlanskog kantona. Govorili su nam da su uslovi gore katastrofalni, da ima bubašvaba. Čak je i moja komšinica odustala od tečaja jer je prvog radnog dana, dok je menjala pelenu jednoj štićenici, u njoj pronašla bubašvabe. Rečeno nam je da sve što vidimo i što se bude događalo mora ostati tajna – to je bilo pravilo. U suprotnom bismo mogli ostati bez diplome - započinje svoju priču za Avaz Salkić.

Preporučujemo

Kaže da su bili mladi i nisu ni slutili šta ih čeka. Umesto planirana tri meseca, Salkić i deo grupe koji je s njim započeo rad ostali su tamo devet meseci - jer im je bilo žao štićenika koji su prolazili kroz strašne stvari.

Salkić tvrdi da je direktor u ostavci, Bakalović, sve vreme odbijao svaku vrstu kritike ili predloga koji bi mogli pomoći tim jadnim ljudima.

- Ukazivalo mu se na sve, doslovno na sve. Ne postoje osnovni uslovi za rad. Kateteri se pacijentima menjaju golim rukama, bez rukavica. Isto tako ih se presvlači i kupa. Pacijenti nemaju peškire, maramice - higijena je katastrofalna - ogorčeno prepričava Salkić.

Posebna soba

Kaže da su prvi i drugi sprat Doma bili rezervisani za pacijente "više klase".

- Tim pacijentima niste smeli ni da uđete u sobu. Imali su poseban jelovnik. Na četvrtom, petom, šestom i sedmom spratu smešteni su najteži pacijenti, uglavnom oni čije su porodice u inostranstvu. Jedna od soba bila je uređena kao reprezentativna - kada bi neko dolazio u posetu, pacijent u teškom stanju prebacivao se u tu sobu da bi se stvorio utisak da je sve u redu. Odgovorno tvrdim da su pacijenti zlostavljani i da higijena nije dostojna ni za psa lutalicu, a kamoli za čoveka - kazao je Salkić. Telegraf.rs nije uspeo nezavisno da proveri njegove tvrdnje.

Potkradanje pacijenata

Tvrdi i da im je Bakalović pretio kada je šest pripravnika stalo pred njegovu kancelariju kako bi tražili barem da se štićenicima nabave ventilatori – jer tada pacijenti nisu imali ni zavese na prozorima.

- Videli smo da ventilatori koštaju 13 maraka i molili smo ga da ih kupi. Čekali smo ga dva sata ispred kancelarije, dok je on usred radnog vremena sedeo u kafiću. Kad smo ga napokon dočekali, rekao nam je da ćemo ostati bez diploma ako se nastavimo mešati u njegov posao. Taj dom gore je pravi horor - ispričao je Salkić.

Prisetio se i pacijentkinje koja je jednom klekla pred njega i molila ga da je izvede napolje da udahne vazduha, jer godinama nije izašla iz doma.

- Na samom početku rada pratio sam jednu pacijentkinju na Gradinu u sanitetskom vozilu. Imala je plućnu emboliju, bila je puna vode. Kad sam se vratio, saznao sam da je umrla. Tada me glavna sestra pitala gde su joj stvari. Nastao je haos – medicinska sestra me napala jer joj nisam skinuo zlatni krst i zlatnu narukvicu - priseća se Salkić.

Odgovorno tvrdi da se od pacijenata masovno krade - od odeće i nakita do hrane koju im donesu članovi porodice.

- Strogo nam je bilo zabranjeno, na primer, da pacijentu damo komad dinje koju mu donese porodica. Hrana bi ostala na ormariću dok rodbina ne ode, a onda bi nakon sat vremena osoblje koje završava smenu izlazilo s punim cegerima - tvrdi Salkić.

Agresivan pristup

Salkić kaže da su pacijenti bili zlostavljani na razne načine i da im se gotovo uvek pristupalo agresivno.

- Ako bi pacijent s demencijom odbio da jede, nije bilo nikakvog strpljenja ni blagog pristupa - takvi bi jednostavno ostajali gladni. Nismo smeli dugo da se zadržavamo kod pacijenata jer nas je bilo premalo, možda šest negovatelja na stotinu ljudi. Jednom smo se čak dogovorili sa koleginicom sa sela da napravi pitu i donese pacijentima - priča Salkić s tugom.

Na kraju je rekao da mu je jedina želja da se nešto promeni.

- Proveo sam s tim ljudima deo svoje mladosti i duboko me potreslo sve što se dogodilo. Ali, iskreno, s obzirom na to kako se gore radi, čudo je da nema još više mrtvih - zaključio je.

Sve zbog utiska

Na pitanje zašto su nepokretni i teško bolesni pacijenti bili smešteni na šesti i sedmi sprat, odgovorio je da se sve svodilo na utisak koji se želeo stvoriti.

- Na prvom spratu su bili oni koji zapravo nisu pacijenti nego štićenici doma - uglavnom ljudi čije su porodice na visokim funkcijama ili poznate osobe. Negovateljima je bilo strogo zabranjeno ulaziti u njihove sobe; o njima se brinulo isključivo medicinsko osoblje, a čak su i čistačice imale posebna sredstva za čišćenje tih soba. Taj sprat bio je reprezentativan, jer ko god bi ušao, stekao bi utisak da je sve u redu - rekao je Salkić.

(Telegraf.rs)