Šest decenija od Brionskog plenuma

Pre šest decenija, 1. jula 1966. godine, na Četvrtoj plenarnoj sednici CK SK Jugoslavije, na Brionima, arhipelagu uz zapadnu obalu Istre, letovalištu Josipa Broza Tita, inscenirano je odstranjivanje sa svih funkcija Aleksandra Rankovića, prethodno druge ili treće ličnosti režima Josipa Broza.

Do smene, zvanično se nalazio na poziciji potpredsednika SFRJ, kao i sekretara CK SK Jugoslavije.

Preporučujemo

Prethodno, sve vreme od Drugog svetskog rata Aleksandar Ranković je bio čelnik službe bezbednosti zemlje, a takođe i ministar unutrašnjih poslova, potpredsednik savezne vlade i član najužeg rukovodstva vladajućeg Saveza komunista Jugoslavije.

Na teret mu je, tokom plenuma na Brionima 1. jula 1966. godine, stavljena zloupotreba Službe državne bezbednosti, pri čemu je centralni deo optužbe bilo navodno prisluškivanje predsednika Tita.

Tokom samog Plenuma, koji je za Rankovića bio iznenađenje, suočen sa teškim optužbama, doživeo je srčani udar.

Dok je podnosio ostavku na sve funkcije izjavio je i da prihvata moralnu odgovornost zbog samovolje službe kojom je rukovodio.

Posledica je bilo njegovo potpuno isključenje iz javnog života, koje je potrajalo sve do smrti ranih osamdesetih.

Danas se zna da je tehnički deo istrage protiv Rankovića vodio general Ivan Mišković Brk, dugogodišnji čelnik Kontraobaveštajne službe JNA, specijalni savetnik Tita.

Iz Zagreba je u režiji Ivana Krajačića, prve ličnosti službe bezbednosti Hrvatske, u Beograd prethodno bio upućen tim tehničara koji je našao da Aleksandar Ranković prisluškuje Tita.

Decenijama kasnije, kada više nije bilo ni Tita ni Rankovića ni Jugoslavije, i sam general Mišković je izjavio da nikakvog prisluškivanja nije bilo.

Svih potonjih decenija Ranković je živeo daleko od javnosti ili ma kakvog oglašavanja.

Valja naglasiti, nije poznato da je ikada dovodio u pitanje vernost idealima za koje se borio, Titu i partiji.

Sa jedne strane, zaista je posle Brionskog plenuma nastupilo izvesno olakšanje u javnosti, rad službi bezbednosti bio je nadalje bitno taktičniji, sa druge, započelo je postupno rastakanje jugoslovenske države, tada skoro nevidljivo javnosti.

Neposredna posledica Rankovićeve smene bilo je razvlašćivenje centralnih, federalnih struktura sistema bezbednosti jugoslovenske države, uz prenos ključnih ovlašćenja na republičke nivoe.

Postojalo je u delu javnosti, a posebno kod onih koji su bili deo aparata u vreme socijalizma, uverenje kako bi sudbina Jugoslavije bila drugačija da Ranković nije razvlašćen.

Nesumnjiv pokazatelj uloge koja mu je pripisivana jeste i masovno prisustvo njegovoj sahrani, avgusta 1983. godine.

Rankovićevo ime i sudbina postali su neka vrsta simbola nezadovoljstva pravcem kojim je zemlja potom vođena.

Rođen novembra 1909. godine u selu Draževac u Posavini, Ranković je od 1922. u Beogradu učio abadžijski zanat.

Polovinom te decenije postaje sindikalni aktivista, da bi već 1927. bio primljen u SKOJ, Savez komunističke omladine Jugoslavije. Naredne 1928. postao je član KPJ.

Član Politbiroa KPJ postao je 1937. pošto je prethodne godine primljen u članstvo Pokrajinskog komiteta KPJ za Srbiju.

U okupiranom Beogradu uhapšen je jula 1941. godine, u vreme dok je radio na pripremama za ustanak. Oslobođen je smelom akcijom beogradskih skojevaca.

Osnivač je 1944. službe bezbednosti pod nazivom Odeljenje za zaštitu naroda (OZNA). Tokom rata bio je organizacioni sekretar KPJ i član Vrhovnog štaba NOV i POJ.

Od 1963. do smene 1966. formalno se nalazio na poziciji potpredsednika SFRJ. U senci ličnosti Josipa Broza Tita, ta funkcija bila je, razume se, sasvim protokolarna.

Postoje razna tumačenje razloga za tako brutalno odstranjivanje Aleksandra Rankovića.

Prislušni uređaji, zbog kojih je optužen, kako je istoriografija nesumnjivo razjasnila, postavljeni su uz Titovu saglasnost u vreme održavanja prve konferencije Pokreta nesvrstanih u Beogradu 1961. godine, na svim mestima gde su boravili državnici tog Pokreta.

Takođe, sa tim segmentom rada službe sam Ranković nije imao dodira.

Neretko je u potonjim tumačenjima, uglavnom iz zapadnih delova negdašnje Jugoslavije, predstavljan kao prosovjetski orijentisan, uz obavezne optužbe za centralizam.

U stvarnosti, upravo je Ranković sproveo obračun sa takozvanim informbirovcima počev od 1948. godine.

Takođe, upravo oni koji su ga optuživali za centralizam na kraju su razorili jugoslovensku državu.

Postoji takođe teza da je Ranković uklonjen posle jednog izveštaja njegove službe o nesrazmernom uticaju pojedinih predstavnika starih građanskih tajnih društava, masonerije. Nju su u javnost plasirali pojedini hrvatski publicisti.

Takav izveštaj zaista postoji, kao jedna u mnoštvu sličnih analiza, ali je malo verovatno da je imao uticaja na njegovu sudbinu, niti su ostaci negdašnje građanske elite imali ikakav uticaj na prilike unutar poratne Jugoslavije u vreme svemoći Tita i partije.

U opticaju je takođe bila glasina da je Ranković tokom kongresa Komunističke partije Ukrajine, gde je bio službeno prisutan kao gost, izjavio da će se Jugoslavija pridružiti Varšavskom paktu.

Iako je jasno da je to besmislica, indikativo je da je iz okrilja propagandnog aparata tadašnje sovjetske države tako nešto puštano u opticaj.

Zna se, isto tako, da su Rankovića izvesne sovjetske diplomate teatralno i bučno, pred svedocima, pozdravljale kao "budućeg predsednika Jugoslavije", što je sasvim izvesno činjeno s nedobronamernim motivima.

Pritom, upravo je Rankovićeva služba efikasno od 1948. nadalje neutralisala prosovjetske pristalice.

Glavni akter Rankovićeve smene bio je Stevo Krajačić, čelnik republičke službe bezbednosti Hrvatske, poznat po velikohrvatskim šovinističkim stavovima, koji je negovao stare neprekinute obaveštajno-bezbednosne veze s Moskvom, a takođe je uspostavio tesne relacije sa ekstremnom hrvatskom političkom emigracijom.

Upravo u okruženju Steve Krajačića oblikovane su ličnosti koje su predvodile separaciju Hrvatske, odnosno razbijanje Jugoslavije početkom devedesetih.

(Telegraf.rs/Tanjug)