Šta je rodoljubivije - "srBski" ili "srPski"? Ivan Klajn: Ne mogu prave Srbende da slede tog izroda, Vuka Karadžića

Nisam ja "srp" već "Srbin", jedan je od argumenata zagovornika prideva "srbski" i protivnika jednačenja suglasnika po zvučnosti

- Primetio sam da neki pokreti ili udruženja pišu srBski, a ne srPski. Koliko znam, oblik srBski je korišćen u hrvatskom novogovoru u vreme NDH. U čemu je stvar? Po meni, pravilno je samo srpski - upitao je jedan čitalac, a na ovu večitu jabuku razdora odgovorio mu je u NIN-u srpski filolog, doktor nauka, istoričar jezika, profesor na Filološkom fakultetu u Beogradu i redovni član Srpske akademije nauka i umetnosti (SANU) Ivan Klajn.

Prema rečima profesora glavni krivac je - Vuk Karadžić:

Preporučujemo

Ne mogu prave Srbende da slede tog izroda koji je živeo u Beču, oženio se Švabicom, sarađivao sa Slovencem, zaradio žestoke osude srpskih arhimandrita i mitropolita.

Ne mogu hrvatski domoljubi da mu oproste što je napisao članak "Srbi svi i svuda", što im je u Zagreb poslao Srbina Daničića da pokrene Rečnik JAZU (današnje HAZU), a pogotovu što je za svoja učenja pridobio hrvatske jezikoslovce, pa su sve do Prvog svetskog rata, neki i kasnije, bili ubeđeni vukovci.

Šalu na stranu, u naše vreme mnogi razumni kritičari (one nerazumne zasad ostavimo po strani) ističu da je Vuk pogrešio u verovanju da se rečnik i gramatika moderne civilizacije mogu zasnivati isključivo na narodnom govoru, prekidajući vezu s dotadašnjim književnim nasleđem.

Ne možemo mu, međutim, zameriti što je ruskoslovensku ćirilicu zamenio mnogo doslednijim i jednostavnijim pismom. Ko u to ne veruje, ko ne priznaje pravila o jednačenju po zvučnosti i o gubljenju suglasnika, neka proba da i u Srbiji uvede endehazijski "korjenopis" (za koji se i danas u Hrvatskoj mnogi zalažu), pa ćemo pisati "družtvo", "grizti", "sladko", "podpuno", "petdeset", "šestdeset", "gostba", "mastnoća", "bezzvučan" i tome slično."

(Telegraf.rs/NIN)