Posle 20 godina bolno saznanje: Zašto je sporazum sa NATO o prestanku bombardovanja potpisan baš u Kumanovu

Dvaputa u novijoj srpskoj istoriji su oči i uši srpskog naroda bile uprte u Kumanovo

Srećni li su narodi koji imaju dosadnu istoriju, dobro je poznata izreka Monteskjea, koja nikako ne važi u slučaju srpskog naroda i Srbije. Ovaj mart nam donosi godišnjice bolnih dešavanja moderne srpske istorije, ali i jedno bolno saznaje u osvit 20-godišnjice od bombardovanja tadašnje Savezne Republike Jugoslavije i okončanja ratnih dejstava na Kosovu i Metohiji. Reč je o svojevrsnoj simbolici, na koju se tog juna 1999. godine nije mnogo obraćalo u zvaničnom Beogradu, oličenom u Slobodanu Miloševiću.

Kumanovo. Treći po veličini grad u Severnoj Makedoniji, udaljen je tek 10-ak kilometara od srpske granice. Danas je u našoj svakodnevnoj svesti tek mesto pored koga prolazimo na putu ka sunčanim plažama Halkidikija.

Preporučujemo

Ipak, taj grad, to Kumanovo je sve samo ne to. Pre 20 godina oči celokupne srpske javnosti su bile uprte u francusku bazu NATO kraj ovog makedonskog grada, iščekujući dogovor o okončanju 78-dnevnog bombardovanja.

Verovali ili ne, i pre 107 godina oči, odnosno pre svega uši tadašnje srpske javnosti su takođe bile okrenute ka Kumanovu.

Tada nije bilo satelitske slike, mobilnih telefona i drugih brzih sredstava za informisanje. Čekao se se telegram sa vestima sa bojišta na Ovčem polju, koja će kasnije u istoriji ostati zapisana kao Kumanovska bitka.

Tadašnji načelnik štaba Vrhovne komande general Radomir Putnik i njegov pomoćnik pukovnik Živojin Mišić (posle ove bitke unapređen u generala), znali su za važnost Ovčeg polja, visoravni istočno od Skoplja, i bili su ubeđeni da će se tu odigrati odsudna bitka. Zato je Putnik tamo poslao Prvu armiju pod komandom generala Petra Bojovića koja je potom severno od Kumanova čekala Treću koja je nadirala sa Kosova.

I stigla je vest u Beograd. Tog 24. oktobra 1912. godine okončana je dvodnevna Kumanovska bitka. Prva velika srpska pobeda u Prvom balkanskom ratu, koja je označila i skori kraj turske vladavine na Balkanu.

Srpska vojska je posle više od 500 godina ponovo ovladala Kosovom.

Međutim, vratilo nam se to Kumanovo 87 godina kasnije. Uveliko već nije bilo u zajedničkoj nam državi, ali je ponovo postalo od presudnog značaja za srpski narod.

Naime, ovaj grad, tačnije francuska vojna baza kraj Kumanova, izabrani su za pregovore o Vojno-tehničkom sporazumu, koji je je trebao da okonča NATO bombardovanje SRJ započeto zbog ratnih sukoba na Kosovu i Metohiji.

Zašto baš Kumanovo?

Makedonija nije odavno bila u sastavu krnje Jugoslavije, niti su njene snage na bilo koji način bile uključene u ratne sukobe na području KiM.

Ipak, to dolazimo do one bolne simbolike s početka ovog teksta.

Srbija, odnosno tadašnja Jugoslavije bile su u neravnopravnoj borbi sa zemljama članica NATO. Besomučno bombradovanje vojnih, ali i privrednih i civilnih ciljeva dodatno je urušilo i onako iscrpljenu zemlju i narod od nekoliko izgubljenih ratova tokom devedestih godina prošlog veka i teške ekonomske situacije.

Kosovo i Metohija su bili (i ostali) poslednja bolna rana u tom nizu.

Kako je srpska vojska te 1912. godine pobedom u Kumanovskoj bici povratila Kosovo posle 500 godina (kako Srbi vole da kažu, iako nije celokupna današnja Srbija bila pod Osmanlijama toliki period), tako je NATO želeo da i na simboličan način, potpisivanjem sporazuma u Kumanovu 1999. godine i simbolički pokaže da je Srbija na istom mestu Kosovo izgubila.

Niko vam u Briselu, Berlinu ili Vašingtonu ovo neće reći. Ali neće ni poreći.

Upravo iscrpljeni zbog danonoćnog bombardovanja i pritiska javnosti da se što pre okončaju vazdušni udari, tadašnji državni vrh SRJ, očito nije mnogo mario za simboliku.

Pregovori o vojno-tehničkom sporazumu trebalo je da se vode na Kosovu, ali je delegacija međunarodnih snaga ostala s makedonske strane iz navodnih bezbednosnih razloga.

Zato se delegacija iz Beograda uputila ka mestu Blace, na području Kumanova. Preusmereni su ka lokalnoj seoskoj kafani „Evropa 93”, gde ih je čekalo nekoliko stotina novinara.

Pregovarački tim NATO-a je pritiska našu stranu da se sporazum potpiše za nekoliko sati, ali svaki član beogradske delegacije imao je mobilni telefon za vezu sa Miloševićem i njegovim saradnicima, tako da su razgovori iz kafane nastavljeni u francuskoj bazi kod Kumanova. Pregovori su potrajali pet dana.

Sve ostalo manje-više znamo. Sporazum su 9. juna u večernjim časovima u ime SRJ potpisali general- pukovnik Vojske Jugoslavije Svetozar Marjanović, u ime Generalštaba VJ i general-potpukovnik policije Obrad Stevanović u ime Ministarstva unutrašnjih poslova Republike Srbije.

Sa druge strane u ime međunarodnih snaga NATO i KFOR sporazum je potpisao britanski general-potpukovnik Majkl Džekson.

To je saopšteno ispred vojnog šatora, gotovo kao u srednjem veku, kada su rezultati pregovora na bojištu saopštavani tadašnjim vitezovima.

Da ne bude zabune, ova simboličan čin nije bio nepoznanica ni za političare, ni za istoričare, ali je 20 godina prećutkivan i zanemarivan. Zato i jeste danas jedno bolno saznanje.

Ipak, Srbija neodustaje od KiM i ne osvrće se na tu nametnutu simboliku. Borba za de jure suverenitet nad našom južnom pokrajinom, za koju imamo podršku velikog dela svetske javnosti, i dalje traje.

I upravo u godini kada se obeležava 20 godina od rata na KiM, prema kako zvaničnim, tako i nezvaničnim najavama, može doći do konačnog sporazuma između Beograda i Prištine. Izgleda da ipak ne možemo pobeći od simbolike, ali pre svega od života.

M.Ivas (marko.ivas@telegraf.rs)