U kući baka Mare bilo je desetoro dece: Njene rukotvorine s motivima Srbije su stigle i do Japana

Mara neguje običaje, voli narodnu nošnju, srpske pesme i igre, otuda i sva njena posvećenost i neizmerna ljubav prema ručnom radu sa motivima Žiče i Srbije

Foto: RINA

U predasima od napornih poljoprivrednih radova i svakodnevnih poslova u kući, naročito na zimskim prelima i drugim sedeljkama, Mara Jablanović iz Žiče uspela je da od porodične kuće i one nasleđene od brata, napravi pravi muzej svojih rukotvorina.

A tek da je sačuvala sve što stvorila za šest i po decenija, ne računajući devojačke dane i godine, počev od tapiserija, prekrivača, prostirki, ćilima, narodnih nošnji, jastučnica, goblena i drugih vezenih, tkanih, pletenih i heklanih radova, ni u tri poveće zgrade, kako kaže, ne bi moglo da se smesti.

I danas s punih osam decenija Mara radi s istim žarom i elanom kao da joj je tek petnaesta godina kad se već i tada za nju govorilo da ima zlatne ruke, što očima vidi, to i napravi.

- Od sedme godine počela sam da pletem i vezem uz majku koja me je svemu naučila. To nije bila neka nametnuta obaveza, jer je u kući bilo mnogo drugih poslova, ali jednostavno to sam zavolela celom dušom i srcem.

- Ljubav prema tradiciji i svemu po čemu je moj narod prepoznatljiv bio mi je veliki motiv da učim, ovladam znanjem i veštinom u heklanju, vezu, pletenju, tkanju, i da na taj način sačuvam od zaborava bar deo onog što je naše a vredno i to jednog dana prenesem mlađima - priseća se Mara.

Mara Jablanović i prijateljice /Foto: RINA
Ručni rad Mare Jablanović / Foto: RINA

Sve dobro i vredno poteklo iz roditeljske kuće

U kući žičke dame i istinske umetnice bilo je desetoro dece, petoro braće i pet sestara, koji su jedno drugom bili uzor u svemu: radu, poštenju, marljivosti, bratskoj i sestrinskoj ljubavi koja se poštovala i negovala kao najveća svetinja.

- U kući smo negovali običaje, voleli narodnu nošnju, srpske pesme i igre. Otuda i moja posvećenost i neizmerna ljubav prema ručnom radu, kako mi to zovemo, i motivima moje Žiče i Srbije - ponosno priča Mara.

Sestra Stanka s ponosom govori o Marinom umeću, plemenitom odnosu prema familiji i rodbini, nesebičnom trudu da svoje znanje i veštine prenese na druge. Svoje unuke uvela je u sve tajne izrade najzahtevnijih vezova, štrikanja, pletenja, ali i sve druge koji su želeli da prođu kroz baka Marinu umetničku radionicu.

Za radove svestrane Žičanke, koja je decenijama bila i prvi glas čuvene Žičke pevačke grupe, čulo se daleko izvan naših granica. Njene rukotvorine nalaze se u vrednim porodičnim kolekcijama od Japana, Kanade, Australije do dvadesetak evropskih zemalja.

Umorna nije, i dalje radi i stvara, jer, kako voli da kaže, tek je zakoračila u devetu deceniju. Rad je za nju istinsko zadovoljstvo i deo prave sreće.

(Telegraf.rs/RINA)