Anđela izgubila majku, pa odrasla uz hranitelje: "Bile smo izgubljene. Zašto plače, viče, ljuti se?"

Mirjana ponosna zbog mature, punoletstva i nastavka školovanja

U hraniteljskim porodicama u Srbiji odrasta oko 6.000 dece i mladih. Neki od njih nikada neće dobiti priliku za usvojenje. Pored toga što je procedura složena i dugo traje, još veći problem je to što karakteristike dece ne odgovaraju željama potencijalnih usvojitelja. Zbog toga značajan broj njih ostaje u hraniteljskim porodicama do punoletstva. Čak i kada odu i osnuju svoje porodice ne prekidaju kontakt sa hraniteljima. Jer, tu su sećanja, dom i njihovo utočište, piše list "Polimlje".

Preporučujemo

O rastancima sa decom koja se često vraćaju biološkim roditeljima ili budu usvojena, hranitelji nerado govore jer je to, tvrde ona druga, bolna strana ovog humanog poziva. Iako se tokom edukacija koje organizuju centri za socijalni rad, porodice pripremaju za ovaj trenutak, on je uvek težak i – (ne)očekivan.

Iskustvo sagovornice Mirjane Mosurović je drugačije.

Prihvatiti dete koje je ostalo samo, biti tu u ključnim momentima, usmeriti ga i učiti životu onda kada je najpotrebnije tokom odrastanja, težak je zadatak, kaže Mirjana Mosurović.

Objašnjava da, kao srodnički hranitelj, nije morala da strepi da bi joj jednog dana neko mogao javiti da je kucnuo čas rastanka. Priznaje da o hraniteljstvu nije ni razmišljala. Uz dvoje dece, supruga, njegove roditelje i malu krojačku radnju, posla i obaveza je bilo previše.

A onda je, neočekivano, u njen život ušla Anđela. Mala, nežna četvorogodišnja devojčica iz Paraćina… Imala je četiri godine kada je ostala bez majke. Njena strina Mirjana Mosurović, priča kako nije imala srca da malu Anđelu ostavi u dalekom gradu.

- Suprug i ja smo odmah nakon sahrane doneli odluku da je povedemo sa sobom kako bi se dete oporavilo u krugu porodice. Nikada neću zaboraviti taj dan. Kad god bih pogledala u njene tužne oči, nisam mogla a da se ne zapitam kroz šta je prošla tokom majčine bolesti? Da li se plašila? Kome je mogla reći koliko se boji i strahuje? Često mislimo da deca u tom uzrastu malo znaju i iznenadimo se kad shvatimo da to nije tako. Iako niko nije smogao snage da joj kaže, sama je shvatila… Srce mi je moglo pući kad se privila uz mene i rekla kako zna da mamu nikad više neće videti. Želela sam da je utešim, učinim nešto da joj ublažim gubitak. I dovdem je u Prijepolje. Bilo je jako teško, posebno u početku. Zbunjena Anđela, zbunjena ja… Zašto plače, viče, ljuti se, menja raspoloženja? Zašto prati svaki moj korak? Bile smo izgubljene. Obe! - iskrena je Mosurović.

Kaže da ona i suprug tada nisu razmišljali o odgajanju deteta. Još manje o hraniteljstvu, ali se ono nametnulo kao jedino moguće rešenje.

- Smatrala sam da dete treba da raste uz oca i da bi joj samo on mogao pružiti ljubav za kojom je toliko čeznula. No, ostao je bez posla. Zvao bi, raspitivao se, ponekad obilazio ili poslao novac. Vreme je prolazilo i mi smo uvideli da bi Anđelu trebalo upisati u vrtić, kako bi se socijalizovala. Često je menjala raspoloženje, pokazivala ljubomoru ili se tukla sa drugom decom. Kada sam upitala devera šta planira sa detetom, rekao mi je da bi za za nju najbolje bilo da ostane u našoj porodici. Tada sam otišla u Centar za socijalnu rad i oni su mi predložili srodničko hraniteljstvo. Uslov je bio da se otac odrekne starateljstva, što je i učinio. Tek tada sam osetila ogroman teret odgovornosti, čak mnogo veći i teži nego prema sopstvenoj deci. Ali, najteže je bilo pronaći put do Anđelinog srca - otkriva.

Prihvatiti dete koje je ostalo samo, biti tu u ključnim momentima, usmeriti ga i učiti životu onda kada je najpotrebnije tokom odrastanja, težak je zadatak.

- Nimalo nije bilo lako i mislim da nije prošao ni jedan dan, a da se nisam zapitala jesam li ispravno postupila, da nisam preterala ili sam bila suviše blaga? Tu mora čovek svu ljubav da unese ali i da se “naoruža” strpljenjem. A Anđela je bila nestašna u kući, komšiluku, vrtiću, školi. Znala sam da je to njen način borbe sa sobom i sopstvenim bolom, ali drugi nisu. U njoj je bilo besa, tuge i sećam se koliko sam bila srećna kad je počela da trenira boks, smatrajući da će tu izbaciti sve ono loše što joj je izjedalo srce i dušu. Ni to nije mnogo pomoglo, ali smo “pregrmeli” osnovnu školu. U gimnaziji je već sazrela, pronašla sebe, a ja konačno odahnula jer nije bilo poziva iz škole - kaže i s ponosom ističe kako je njena Anđela ove godine maturirala i proslavila punoletstvo.

- Ona je od sreće blistala, a ja treperila sam kao list na vetru. Srce mi je bilo puno i mislim da sam u tom trenutku bila najponosnija žena na svetu. Pristetila sam se godina koje su prohujale i znala sam da sam učinila pravu stvar kad sam Anđelu rešila da dovedem u Prijepolje!

Veruje da bez podrške Centra za socijalnu rad ne bi uspela da na pravi način odgovori zadatku koji je sebi zadala.

- Imala sam njihovu punu podršku i razumevanje. Jako je bitno da, kada ste u dilemi, znate da se imate kome obratiti, dobiti stručnu pomoć ili savete. Jer, nekad prosto ne znate šta bi bilo najbolje za dete.

Sreća ove hraniteljke je zaokružena Anđelinom odlukom da nastavi školovanje. Upisala je Višu medicinsku školu i uskoro će se pridružiti Marijinoj deci u Beogradu. Pomalo se, kaže, plaši tog trenutka i zna da će joj nedostajati “zujanje” kroz kuću, “nadmudrivanje”…

- Tek sada vidim šta znači reč hranitelj. Koliko svaki čovek može ponudi, a da nije ni svestan toga. Jer koliko daš, toliko i dobiješ, a od te dece dobiješ mnogo više, nego što očekuješ. Nismo ni svesni koliko nam malo treba da budemo srećni, a to malo vam uvek nedostaje, pogotovo deci… ljubav, pažnja. Pogled koji traži naš pogled pun razumevanja i sigurnosti... - zaključuje sagovornica.

(Telegraf.rs)