Imam 32 godine, a ni dan staža: Potresna priča slepe Lane koja se jedva izborila za život, a sad moli za posao

M. L.
Vreme čitanja: oko 3 min.

Lanu je sramota što nema ni dan staža, iako joj teška mladost, provedena mahom u bolnici, nije ni pružila priliku da isti stekne

Foto: Facebook/Pomozite Lani u borbi za život", Privatna arhiva

Volela bih da mogu da živim kao normalan svet, kaže Lana Bulatović (33) iz Kovina. I sigurno nije jedina osoba tih godina koja je izgovorila baš ove reči. Ali, kada zađete dublje u Laninu priču, onda te reči dobiju još teži prizvuk.

Lana je devojka koja je skoro celo detinjstvo i mladost gledala smrti u oči. Novi život darovala joj je majka 5.decembra 2022. godine kada joj je dala svoj bubreg. Iako je transplantacija uspešno prošla i Lana više ne mora da prolazi paklene stege dijalize, drugi invaliditet se vremenom pogoršao i ova hrabra devojka danas je usled dijabetesa - slepa.

Ipak, želja za normalnim životom, slobodom, nezavisnošću, nikada nije popustila. Tako Lana koja je nekada, dok je još videla, radila u trgovini, danas traga za poslom kao slepa osoba. Njen apel na mrežama još je potresniji kada shvatite da se Lana stidi jer nema ni dan staža, iako, baš naprotiv, treba da bude ponosna što nije poklekla i pored strašnih prepreka koje joj život nameće.

- Situacija je nezahvalna. Naime, tokom studija sam oslepela, pa je usledilo lečenje i komplikacije, sve do transplantacije bubrega. Tako da nisam imala prilike da steknem neko znanje i veštine koje bi mi koristile. Dok sam videla, radila sam u trgovini. Imam i završenu Trgovinsku, 4. stepen. Pošto živim u Kovinu koji nema mogućnost za neku kvalifikaciju slepih, pomislih da bih mogla raditi kao telefonski operater, nešto što mogu da ispratim i fizički, s obzirom na zdravstveno stanje - priča skromna devojka za Telegraf.

U zatvorenom se, poručuje nam snalazi. Napolju ne. A onda dodaje, nadajući se da će joj to poboljšati šanse kod budućeg poslodavca: "Nemam asistenta, ali mama bi mi pomagala da dolazim".

- Potrudila bih se i to da savladam, kao i radne obaveze. Imam telefon sa softverom za slepe koji čita sve formate. To je jedino pomagalo, druga su skupa. Eto, volela bih da zakoračim u normalan život. Od 2014. sam u sobi i to uglavnom bolničkoj, i sve vreme maštam da radim kao član zajednice koji može da živi kao normalan svet - priča hrabra Lana, pa piše ono od čega nam zastaje knedla:

- Sram me je što je sve tako kako je. Imam 32 godine, a ni dan staža. Imam gomilu dijagnoza a nijednu diplomu, puno troškova a ni dinar stečen. Plašim se i reakcije ljudi jer sam prošla svašta zbog toga što sam korisnik Budi human - dodaje.

Lana je na transplataciju u našoj zemlji čekala pet godina, jer nemamo dovoljno donora, a njenoj majci lekari su savetovali da ne daje bubreg, jer je rizična grupa.

"Ja sam sedam dana bila sa Lanom u bolnici. Bila sam na kontroli a urolog doktor Jovo Bogdanović koji me je operisao rekao je da je veoma zadovoljan i da sam zdrava žena i da ne moram više dolaziti", ispričala je svojevremeno majka Jadranka Bulatović.

Lanu vedar duh nikada nije napuštao.

"Život je takav kakav jeste i ne treba se opterećivati. Neke stvari se jednostavno dešavaju, ali uvek imaš razlog za sreću. Živ si, znači imaš priliku, a kako ćeš to iskoristiti na tebi je. Ne možeš nikoga da teraš da voli život, ali ipak mislim da imam lep i srećan život", rekla je tada Lana.

(Telegraf.rs)