Gospod je na mojoj strani, ja se neću plašiti: Današnji dan posvećen uspomeni na spaljivanje mošti Svetog Save

Na mestu gde je Sinan-paša 1595. godine spalio mošti Svetog Save danas se nalazi impozantni spomen u vidu Hrama. Spaljivanje moštiju Svetog Save teška je uspomena srpskog naroda, ali ujedno i važan istorijski događaj.

Crkve pretvorene u džamije

Turska invazija Balkana zahvatila je i Srbiju. Smederevo, zadnja prestonica umanjene Srbije, palo je šest godina posle pada Carigrada. Jedino Crna Gora je ostala neosvojena.

Preporučujemo

U takvim prilikama, Crkva je postala jedini izvor snage i utočište hrišćanskim narodima, uz plaćanja zavojevačima visoke cene u krvi. Neke od najlepših crkava bile su pretvorene u džamije, mnoge razorene, a skoro sve opljačkane i oštećene. Žiča je, takođe, bila upola razrušena i opustošena. Mileševo opljačkano i oštećeno, ali na sreću, ne i razrušeno.

Sarkofag sa Savinim netruležnim telom nije bio uznemiren ni obesvećen čak ni posle 150 godina turske okupacije. Pošto je Savino telo ležalo u njemu i više od dve stotine godina srpske slobode i nezavisnosti, Mileševo je postalo pokloničko mesto, ravno Žiči i Studenici. Njega su pomagali i ukrašavali bosanski banovi, hercegovački kneževi, pomorski župani, kraljevi i carevi Srbije.

Tvrtko prvi izabrao je Mileševo da se u njemu kruniše za bosanskog kralja, na grobu Svetog Save, 1377. godine, iako je bio zaštitnik bogumila. Knez Stevan Kosača, javni bogumil, uzeo je titulu "vojvoda Svetoga Save".

"Sarkofag sa gomilom poklona na njemu"

Neki od evropskih putnika iz doba osmanlijske strahovlade u Srbiji videli su u Mileševi sarkofag Svetoga Save "sa gomilama poklona na njemu, darovanih od muslimana". Neki su od njih posvedočili, da su čak i neki rimokatolici iz Dalmacije i Jevreji dolazili na poklonjenje grobu Svetoga Save. Tako je trajalo sve do pred kraj 16. veka.

U to vreme Turci su postali jako ljuti na Srbe zbog njihovih čestih pobuna i ustanaka. Činjenica je da se Srbi nisu nikada pomirili sa svojom teškom sudbinom robovanja. Šumski gerilci: uskoci i hajduci u zemlji sa jedne strane i izbeglice iz Srema, Slavonije i Banata sa druge, neprekidno su uznemiravali otomansku vladavinu.

Ovi neposlušni podanici i borci su se napajali baš u starim srpskim manastirima, tako su Turci mislili. Kult i poštovanje Svetoga Save beše tada jako veliko, kao nikada ranije. Šta više, i povećavalo se sve više iz dana u dan zbog brojnih čudesa. Suočavajući se sa sve češćim pobunama, tadašnji turski sultani nisu bili dovoljno mudri da upotrebe razumna sredstva za smirivanje naroda.

Umesto da gase vatru vodom, oni je naprotiv pojačavahu drvima i slamom. Počeše slati sve više i više obesnih tirana, da bi mučenjima i razaranjima i krvoprolićem ugušivali pobune.

U početku 1595. godine, došlo je do promene na turskom prestolu, u Istanbulu. Novi sultan Muhamed treći postao je turski vladar. Njegov otac, Murat treći bio je „slabo stvorenje, koji je prepustio ulizicama da vladaju državom i paktiraju sa onima koji su plaćali najviše, a njime su upravljale njegove žene„. Njegov sin nije bio bolji od svoga oca.

Odluka o spaljivanju moštiju Svetog Save

Sultan Muhamed naredio je Sinan-paši, da jednom zauvek uguši pobunu kod Srba, ne birajući sredstva. Ovaj krvoločni paša bio je obavešten da su srpski manastiri mesta u kojima je podgrejavan duh pobune protiv turaka. On je bio obavešten sa dokazima da je Mileševo postalo pokloničko mesto – ćaba čak i za muhamedance, i da su mnogi od ovih prešli u hrišćansku veru, gledajući mnogobrojna isceljenja njihovih bolesnika, kao i druga čuda na grobu Svetoga Save.

Stoga, Sinan-paša naredi da se telo Svetoga Save prenese u Beograd i da se tamo spali. Izvršilac ovog pašinog naređenja bio je neki Ahmed beg Okuzi. Ovaj brutalni sluga još brutalnijeg gospodara, veran svojoj okrutnoj prirodi, učinio je sve to na zverski način. On je prvo načinio vojni obruč oko samog manastira Mileševa. Onda je primorao monahe da izvade drveni kovčeg iz sarkofaga sa telom svetiteljevim.

Kovčeg su stavili na konje, koje su terali sami monasi, jer su se Turci plašili da se i dotaknu samog kovčega. I tako je krenula tužna povorka. Uz plač i ridanje, monasi su bili maltretirani i svaki Srbin ili Srpkinja, koje su usput sreli bili su ubijani ili nasilno odvedeni, kako bi bili onemogućeni da o ovome jave hajducima u šumi.

Neobično veliki plamen digao se ka nebu

Tako je radi svega ovoga, povorka silno narasla dok je stigla do Beograda. Na mestu zvanom Vračar, na periferiji Beograda, bila je pripremljena lomača. Na nju su stavili drveni kovčeg sa svetim telom. i tu je 27. aprila 1595. godine, telo Svetoga Save bilo spaljeno i pretvoreno u pepeo. Neobično veliki plamen podigao se prema nebu i osvetlio ceo grad i mogao se videti daleko preko Dunava.

I dok su Turci urlali od zadovoljstva, a porobljeni Srbi u Beogradu plakali i molili se, dotle su slobodni Srbi preko Save i Dunava, hajduci i uskoci po planinama, spremali svoje mačeve za osvetu svetitelja.

Hram kao večni podsetnik na mošti Svetog Save

Sinan-paša je spalio telo Svetog Save, ali je uvećao njegovu slavu i uticaj. Apsolutno neznanje je trijumfovalo u razaranju kaveza iz koga je golub već davno, davno izleteo. Ali, radost Turaka bila je kratkotrajna, jer dok se plamen stišavao, njih je uhvatio iznenadni strah i svi su se razbežali svojim kućama, zaključavši vrata za sobom. Na Vračaru pak, nekoliko monaha je klečalo i iz daljine posmatralo plamen, čekali su da uzmu pregršt svetog pepela i odnesu natrag u Mileševo.

Međutim, živi duh svetitelja posmatrao je pobednički iz nevidljivog sveta dole na vatru. Jer, Savina želja za života bila je da bude mučenik iz ljubavi prema Hristu. Sada mu se i ta želja ispunila.

Tako, sa osmehom pobednika, Sava je oprostio Sinan-paši i blagoslovio svoj srpski narod.

"Gospod je na mojoj strani,

Ja se neću plašiti,

Šta čovek može meni da učini?"

(Telegraf.rs / Hram Svetog Save)