Čuveni poštar Radoje ide u penziju: Više od 35 godina donosio pisma gorštacima i bio im jedina veza sa svetom

Na surovim prostranstvima Pešteri, gde zime nemilosrdno stegnu krajolik, a sneg zna danima da zatrpava puteve, jedan čovek je 35 godina bio više od poštara. Radoje Kuč iz sela Dolići, danas zvanično penzioner, ostavio je dubok trag u svakodnevici naroda iz 14 pešterskih sela koje je godinama obilazio.

"Radio sam i po snegu, i po vetru, i po ledu. Kad ne možeš ni napred ni nazad, lanac na sve četiri gume, lopate u gepeku i – idemo dalje," priseća se Radoje, jednostavno i skromno, kao da iza njegovih reči nisu decenije požrtvovanosti već običan dan na poslu. U njegovom glasu nema ni trunke žaljenja – naprotiv, sve bi, kaže, opet isto.

Preporučujemo

Bio je više od poštara – znao je svaki put, svaki sokak, svako domaćinstvo, a ono što su ljudi posebno cenili bio je njegov pristup, toplina i spremnost da pomogne.

"Pomagao sam i porodiljama, i bolesnima, motornim sankama kad zatreba. Nema nazad, čovek mora da bude čovek,“ kaže Radoje.

Gostoprimstvo i bliskost koju je osetio kroz godine rada, duboko su se urezali u njegovo sećanje.

"Kad mi zatreba pomoć, iz sela Rastenoviće dođe deset ljudi da pomognu, odmah. I sin mi sada radi u pošti – isti odnos, isto poštovanje," ponosno dodaje.

Priseća se i vremena kada su pisma imala posebnu draž, kada su razglednice stizale iz dalekih krajeva, a svaka koverta nosila emociju. Nasmejano prepričava i jednu anegdotu:

"Jednom sam pogrešno dostavio pismo devojci iz Ugla – bilo je od momka, a ja to dam sestri. Napravim pometnju u kući. Žao mi je i dan-danas."

Iako je zvanično u penziji, Radoje ne zna za mirovanje. Sa sinovima vredno radi na imanju, brinući o ovcama, kravama i poljoprivredi.

"Na selu se mora raditi. Imamo traktore, imamo sve. Ne valja onaj ko ne radi. A posla uvek ima," kaže ovaj vitalni penzioner.

Za kraj, Radoje poručuje ono što najbolje opisuje njegov životni moto:

"Zdrav sam, porodica mi je dobro, ljudi me poštuju i ja njih – šta čovek više da traži? I ako bih se opet rodio, opet bih bio poštar. Samo treba biti čovek – i sve ide svojim tokom.

Njegove reči i dela ostaće upamćeni kao primer kako se poštarska torba nosi – s poštovanjem, dostojanstvom i srcem.

(Telegraf.rs/Tutinske novine)