Selo Pećane mesto najvećeg stradanja policajaca: Slađan dva puta u istom danu preživeo ranjavanje terorista

Selo Pećane u opštini Suva Reka, mesto je najvećeg stradanja policajaca iz Vranjske čete Niškog odreda Posebnih jedinica policije, u napadima terorista UČK, na Kosovu i Metohiji, pre 26 godina.

Jedan od najkrvavijih dana za Vranjsku četu bio je upravo 24. maj 1999. godine, kada su poginula trojica policajaca, a jedan ranjen, kao i njihov kolega iz Surdulice, koji je kao pripadnik stanice u Suvoj Reci, došao da im pomogne.

Preporučujemo

U terorističkom napadu poginuli su Zoran Dodić, Stanko Antić i Dejan Mladenović, svi iz Vranja. Policajac Dragan Veličkov iz Surdulice, kao i Slađan Pešić iz Vranja, teško su ranjeni.

Toga dana, negde oko 11 časova pre podne, policajci su vozilom prolazili kroz Pećane, obavljajući svoje redovne zadatke.

Za volanom je bio Slađan Pešić iz Vranja, koji će toga dana biti dva puta ranjen i to u dva različita napada.

- Krenuli smo za Suvu Reku i na putu kroz selo, pogođeni smo bacačem. Projektil je udario sa desne strane vozila, na mestu suvozača.

Od nejga je na licu mesta stradao Zoran Dodić, a vozilo je u tih nekoliko sekundi završilo uz jednu betonsku ogradu, zid. Stanko i Dejan su bili pozadi, ugruvani i lakše povređeni, kao i ja. Odmah sam radio vezom zvao stanicu da dođe pomoć.

Javio se Dragan Veličkov, kog sam znao od ranije. Rekao je da će odmah doći da nas izvlače. Tako su ka nama krenula dva vozila i stigla za desetak minuta - seća se Slađan.

Jedno vozilo produžilo je ka centru sela, a drugo je stalo da pokupi ranjene i poginulog Dodića.

- Ubacili smo ih u zadnji deo vozila i ja sam seo sa njima, pokušavajući da im pružim prvu pomoć.

Međutim, na samo kilometer odatle, naše vozilo je naletelo na minu. Kako nije bilo blindirano, vozilo se raspalo, a delovi su odleteli unaokolo. Nakon toga, usledio je tajac - priča Dragan Veličkov.

Teroristi su minu postavili na putu, u bari od kiše, u samo nekoliko minuta do povratka policajaca nazad za Suvu Reku. Kada su se vraćali sa ranjenicima, kako su samo neki minut ranije prošli tuda, policajci su mislili da je taj deo puta opet bezbedan.

Stanko Antić i Dejan Mladenović, ovaj napad nisu preživeli. Slađan Pešić je drugi put ranjen tog dana.

Detonacija je odbacila Dragana pored puta, tako da su mu noge bile uzdignute u odnosu na telo. Upravo taj položaj sprečio da u potpunosti iskrvari.

Po izgledu pantalona, odmah je bio svestan da je ostao bez nogu.

- Ležao sam u blatu, ranjen i nepomičan, čitava dva sata. Blizu mene ležele su poginule kolege. Čuo sam da neko krklja, a nisam mogao da mu pomognem. Noge više nisam osećao. Skinuo sam kaiš i podvezao butine, jer sam bio ranjen, čekao sam da dođe pomoć, pitajući se hoće li uopšte doći?

Čuo sam kako se vozilo približava, ali nisam smeo da išta kažem. Bile su to kolege koje me nisu videle. Odvezli su poginule i ranjenog Slađana, a ja sam im promakao i ostao. Potom sam čekao život ili smrt. Vratili su se ubrzo i po mene - dodaje Dragan.

U bolnici u Prizrenu Draganu su amputirali obe noge i sanirali ranu od gelera ispod levog plućnog krila.

Usledio je dug period oporavka, kao i kod Slađana Pešića, koji je pet meseci proveo na WMA, a od toga mesec dana u šok sobi. Imao je povrede kičme, ruku, nogu, oštećene bubne opne, povređeno plućno krilo.

Obojica su se nakon godina lečenja i opravka vratili u policiju, a potom otišli u penziju.

O dramatičnim trenucima borbe za život, ali i o tome koliko neko može da ima sreću, a neko da je nema, govori i Goran Lazarević iz Vladičinog Hana, koji je došao sa kolegama po zaboravljenog Dragana.

- Kada smo se vratili u Suvu Reku sa ranjenima i poginulima, shvatili smo da nedostaje Dragan. Nismo znali da li je živ ili mrtav, šta se desilo. Vratili smo se po njega, bili smo pod stalnom vatrom. Sa mnom je bio Živojin Stojanović. Pronašli smo Dragana teško ranjenog.

Tek nekoliko godina posle, iako živimo na deset kilometara, sreli smo se. Postali smo prijatelji za ceo život - priča Goran.

Sećanje na stradale policajce iz Vranja čuvaju porodice i kolege iz Udruženja veterana Posebnih jedinica policije.

Milena Arsić, ćerka poginulog Slavka Antića, priča kako je nejn otac bio savestan u službi, ali i kako je posle nejgove pogibije samo jednom kročila na Kosovo i Metohiju.

- Otac nije izbegaovao odlaske na Kosovo i Metohiju, kao mnogi tada. Kad god je dobijao raspored da ide, išao je, tako je bilo i tada, ne znajući da će to biti naš poslednji susret.

Imala sam 18 godina, a brat 15. Sećam se dana kada je došla policija da nam javi šta se desilo. Bili smo šokirani, nemi od bola, zbunjeni. U godinama koje su usledile, majka se trudila da nam nadomesti oca, koliko je mogla.

Na Kosovo i Metohiju sam išla samo jednom za sve ove godine. Bilo je straha, strepnje, ali i nekog čudnog osećaja - priča Milena.

Uspomenu na poginilog Dejana Mladenovića, čuva njegov brat Boban sa porodicom.

Svake godine kolege, prijatelji i porodice, odaju počast nastradalima, ali i kada su godišnjeice početka bombardovanja, veteranski skupovi, tribine i izložbe.

Sin Zorana Dodića, Predrag , takođe je na ovim događajima, čuvajući sa saborcima svoga oca sećanje na sve one koji nisu štedeli sebe u izvršavanju zadataka koji su im povereni, ratnih godina na kraju prošlog veka.

- Od dana kada je otac poginuo ništa više nije bilo isto. Sećam se poslednjeg susreta. Desetak dana pre pogibije, bio je kod kuće na dva tri dana. U Suvu Reku je optišao 16. maja.

Kada smo ostali bez oca, ja i moje dve sestre odrasli smo preko noći. Mnogo puta smo slušali od njegovih kolega detalje o dešavanjima tog dana, prepričavali - kaže Predrag.

U Pećanu je u aprilu 1999. godine, poginuo i Slobodan Petkov, takođe pripadnik Vranjske četre.

Nekada veoma opasno i poznato uporište terorista, danas je Suva Reka gradić koji se gradi, u pokušju da razvije nešto od već postojeće obućarske i industrije vina, sa prepoznatljivim uslužnim delatnostima.

Kao i većina mesta na Kosovu i Metohiji, posebno oživi tokom leta i zime, kada dođu albanski gasterbajteri. Ostalih meseci, novoizgrađene kuće u zapadnom stilu, uglavnom su prazne.

Suva Reka je okružena vinogradima, a Srba ovde ima u obližnjoj enklavi Orahovcu.

(Telegraf.rs/S.T.)