Kako sam se našao na Jagnjijadi u selu i zašto mi dosije u policiji ne da mira

Nedelja ujutru, devet sati, sedim u kolima sa Jovanom, Nikolom i Ivanom, vozimo se prema selu za koje nisam čuo u životu. Jagnjilo. Ime koje zvuči kao da ga je neko izmislio u pola noći. Ali tu smo, jurimo autoputem kroz pejzaže za koje bih rekao da se vreme zaustavilo negde oko sedamdesetih.

"Vidi ovu napuštenu zgradu", reče neko dok smo prolazili kroz Mladenovac. Ivan brzo dobacuje: "To je verovatno bio hotel za samce, znaš, za onu ekipu što je povremeno dolazila ovde da obavi neki poslić." Hotel za samce. Kakva poslednja stanica za duše bez cilja.

Preporučujemo

Gledam kroz prozor i pokušavam da zamislim ljude koji su nekada spavali u tim zgradama. Radnici na privremenim poslovima, trgovci, možda neki zaljubljenik koji je čekao autobus za Beograd. Sada su to samo školjke od betona, prazne kao što će verovatno biti i naše glave posle današnjeg dana.

Sat vremena vožnje kroz zapuštene pejzaže, kao da putuješ kroz zemlju koja je zaboravila sebe samu. A onda - Jagnjilo.

Miris balege te udari kao dobrodošlica koju nisi tražio. Prvi utisak: svi spavaju. Ili su mrtvi. Većina štandova zatvoreno, ulice još uvek prazne, a negde iz kombija sa otvorenim vratima virila su samo starija stopala neke žene koja je mirno spavala. Tabani su joj bili prljavi od prašine i života, a ona je disala kao da je našla savršen mir u tom improvizovanom krevetu na točkovima.

Sedamo na kafu u jedinom otvorenom šatoru. Kafedžija ljubazan, osmeh mu se proteže od uha do uha, kao da je čekao ceo život da mu neko dođe na kafu u deset ujutru u nedelju. “Imate li espreso sa hladnim mlekom”, pitao je Ivan. “Imamo, imamo”, reče konobarica sarkastično kroz smeh. “Imamo samo domaću kafu”, dodaje. Naručismo ih.

A ja, kao pravi gradski debil, prosipam šolju po stolu. Kafa je napravila veću fleku, ja u panici grabim kiselu vodu da probam da je malo operem, i naravno - napravim još veći problem. Fleka se proširila kao loša vest po selu.

Zvuk Jagnjijade - muzika za mase i balegu

Ubrzo nakon toga počela je da trešti muzika i da se okuplja narod. Narodna, jaka, probija kroz razmišljanja kao bager kroz betonski zid. Žene se polako pojavljuju iza štandova i dižu šatorska krila sa njih, muškarci dolaze sa rakijom u rukama, a ja shvatam da se nalazim u sredini nečeg što nikada nisam video.

Ovo nije samo takmičenje u tome ko će ispeći bolje jagnje. Ovo je ritual. Ljudi koji se bore protiv zaborava, protiv nestajanja, protiv činjenice da njihova deca odlaze u gradove i nikada se ne vraćaju. Ovde se ne takmiče samo jagnjići - ovde se takmiči način života protiv moderne praznine.

Prvi čovek koji mi prilazi drži čašu rakije kao da je sveti gral. "Hajde, druže, probaj ovu rakiju od višnje." Nisam ni stigao da kažem ne, a ona je već nestala niz grlo. Ne oseća se u ustima, tek kada siđe deluje kao topla istina koja se širi kroz telo.

Električni ražanj protiv ljudskih ruku na Jagnjijadi

Eto ih, okreću se jagnjići po celom dvorištu na ovoj Jagnjijadi. Većina na električnim ražnjevima - moderna tehnologija pobedila je i ovde. Ali ima jedan čovek, možda 60ak godina, koji svoje jagnje okreće ručno. Stoji pored roštilja kao čuvar svetinje, pažljivo okreće drvenu motku, kontroliše vatru.

"Mora mlado jagnje", objašnjava nam jedan od učesnika. "Oko trideset kilograma, dobro posoljeno, dobra vatra."

Kasnije nam drugi reče: "Najbolje je planinsko jagnje iz Pirota. To je prava stvar." A ja stojim između njih, gradski čovek koji je mislio da je meso meso, i shvatam da postoji ceo univerzum znanja koji se prenosi s oca na sina, znanje koje nikada neću naći na internetu.

Tajna prostorija i filozofija dosijea

Posle treće rakije - ili možda četvrte, prestao sam da brojim - jedan od lokalaca reče da ga pratim. "Hajde da ti pokažem nešto", kaže taj mršavi čovek sa rukama koje nose priče o celom životu provedenom u radu.

Odvodi nas iza glavnog događaja, u malu prostoriju koju je jedan nazvao "svojom ordinacijom". Otvara vrata i ulazimo u neki paralelni univerzum. Jedan krevet, sto za ručavanje sa par stolica, šporet, a po zidovima bele zastave Jagnjijade sa plavim detaljima i jagnjetom u sredini.

Ali najvažniji je bio tepih na zidu sa crno-belom slikom nekog muškarca. Domaćin ulazi, pokazuje mi sliku, krsti se. "To mi je deda", kaže tiho, kao da govori u crkvi.

Krov je bio od nekih deblje plastike nalik na kesu - najlon koji je trebalo da zaštiti od kiše. Cela prostorija je delovala kao improvizovana svetinja, kao mesto gde se čuvaju sećanja koja se ne smeju zaboraviti.

I tada kaže onu rečenicu koja mi se zavrtela u glavi kao pokvarena ploča: "Pare ne čine čoveka, već dosije u policijskoj stanici."

Stajao sam u toj prostoriji sa najlonskim krovom i posmatrao sliku na zidu, a u glavi mi se motalo pitanje - šta će reći moj dosije kada se završi ovaj život? Jesam li čovek koga čine pare ili nešto dublje, nešto što se ne da obrisati ni zaboraviti?

"Odmorite se ako želite", rekao je gostoljubivo. A ja sam stajao u toj improvizovanoj svetinji i shvatao da se nalazim u srcu nečega što postoji van sve logike koju poznajem.

Deca biraju pobednika, a muzika ne prestaje

Stručni žiri koji je ocenjivao meso činila su trojica klinaca. Najstariji možda petnaest godina, ostala dvojica još mlađi. Najmlađi se u jednom trenutku namrštio nad komadom mesa, pljunuo ga i podigao nos kao da je najveći stručnjak za jagnje na ovom svetu. Mali šmeker sa velikim stavom.

Pobedio je tim sa električnim ražnjem. Ne onaj tradicionalista koji je okretao ručno. Pobednički tim nas je pozvao da probamo njihovo meso. Dolazimo do njihovog stola, pijemo još nekoliko rakija, jedemo jagnje koje se topi u ustima kao maslac na suncu.

Sve vreme muzika trešti iz razglasa kao zvučna traka ovog karnevala. Narodne pesme koje tutnjaju kroz selo, a kasnije se pojavljuje i uživo bend jer očigledno nema prave Jagnjijade bez muzike koja ti probija bubne opne i zavlači se u kosti.

Vreme koje teče drugačije

Tu sam sedeo, sa još jednom rakijom u ruci, jagnje u stomaku, slušao sam priče o tradiciji koja polako umire i selima koja se prazne kao onaj hotel pored kojeg smo prošli. Ali nije bilo tuge u tim pričama. Bilo je neke tvrdokornosti, neke tvrdoglavosti koja kaže - mi smo tu, mi postojimo, možete da idete u gradove ali mi ostajemo.

Vazduh je bio svežiji nego u Beogradu, vreme je teklo sporije, kao da su svi satovi u selu namešeni da kucaju u nekom svom ritmu. Povremeno bi se osetio miris balege, ali nekako i to je postalo deo priče, deo ovog sveta koji ne izmišlja sebe svaki dan.

Oko četiri popodne krećemo kući. U kolima je tišina, svi umorni, slušamo džez muziku koja deluje kao savršen kontrapunkt celom današnjem iskustvu. Ali ta rečenica o dosijeu u policiji mi se vrti po glavi kao neki stari zapis koji neće da prestane.

Možda je stari čovek u svojoj improvizovanoj "ordinaciji" znao nešto što tek učim - da prave vrednosti nisu u tome što sakupiš tokom života, već u tome što ostaviš kada se sve završi. Nije pitanje šta imaš, već ko si bio.

Iako sam tech novinar, koji sa ovim svetom nema dodirnih tačaka, sledeći put kada neko spomene Jagnjijadu, neću da razmišljam dva puta.

(Telegraf.rs)