Da li nas je korona promenila, postavila je pitanje Nina na mrežama? Odgovori su se samo nizali

Do pre pet godina sve se činilo normalno, a onda je te zlokobne 2020. godine usledila korona i od tada je, po mišljenju mnogih ljudi, sve krenulo "nizbrdo". Iako ne možemo tačno da objasnimo zašto, od tada otuđenost, anksioznost, depresija, apatija i tuga uveliko karakterišu ne samo društvo u Srbiji, već većinu sveta. Psiholog i sociolog potrudili su se da za Telegraf.rs objasne ovaj globalni "fenomen" te da nam sa stručnog gledišta konačno razreše misteriju – šta nam se desilo od nastanka Kovida-19 do danas?

U podcastu Zdravo sa Ivanom, psihijatar prof.dr Čedo Miljević govorio je ovoj temi, i objasnio koliko je važno da budemo povezani, a ujedno dao odgovor da li se i šta promenilo.

Preporučujemo

Kako je bilo pre korone?

Da li je taj osećaj da je "svet bio normalan do korone, a onda je sve otišlo dođavola" samo individualno iskustvo ili pitanje koje nas kolektivno muči, upitala se i jedna korisnica Redita, Nina Gavrilović, pa je u odgovorima ispod svoje objave dobila mnogobrojne komentare u kojima ljudi dele njeno mišljenje, odnosno sigurni su da su od tada "kola krenula nizbrdo".

"Da li se i vama čini da je svet bio normalan do pre korone, a onda je sve otišlo dođavola?", upitala je pomenuta Nina, da bi potom saznala da nije usamljena u svojim razmišljanjima.

Umesto da nas zbliži, korona nas razdvojila"

"Nije da mi se čini, nego je očigledno da je posle korone svet otišao bestraga", "Meni se isto čini", "I ja i moji ljudi smo istog mišljenja", "Korona umesto da nas zbliži, ona nas je napravila asocijalnim u 90 odsto slučajeva. Sve pre korone je nekako išlo mnogo lakše" – samo su neki od komentara ljudi koji su takođe mišljenja da nam je korona doslovno uništila živote.

Mnogi su primetili da su "ljudi agresivniji", da je "fitilj kraći", da je "socijalna distanca postala mera po kojoj se živi", da smo otuđeni, zatvoreni, nervozni, da više insistiramo na granicama. Osim ovih promena koje su se desile u samim ljudima, promenili su se i životi – rad od kuće postaje sve normalniji, granice između poslovnog i privatnog se sve češće gube, koncentracija i fokus su nam slabiji, a prijateljstva i ljubavni odnosi se teže sklapaju. Gde smo pogrešili, šta smo uradili da naše živote zatvorimo u male stanove i male krugove, da li je ovo naša nova realnost ili nam se samo tako čini? I da li ćemo se ikada vratiti na staro? Na sva ova pitanja za Telegraf.rs odgovore daju psiholog Marina Nadejin i sociolog Mirjana Stanojević.

Sociolog Mirjana Stanojević objašnjava da se promene koje ljudi primete u svakodnevnom životu najbolje mogu razumeti kroz interakcije, navike i neposredne društvene odnose.

"Na mikro nivou, socijalna distanca se više ne doživljava samo kao fizičko odstojanje, već kao nova norma bliskosti. Ljudi sada više vode računa o svom ličnom prostoru, selektivno biraju sa kim ulaze u kontakt, a spontanost u javnim situacijama – poput prolaska u redu u prodavnici ili razgovora sa nepoznatom osobom – značajno je smanjena. To utiče i na naše svakodnevne procene i odluke: da li da se uključimo u razgovor, da li da se približimo kolegi, komšiji ili čak prijatelju. Sve se odvija kroz filter lične sigurnosti i poverenja, što ranije nije bio dominantan faktor u socijalnoj interakciji", rekla je.

Kako ističe, to upravo utiče i na to da danas teže širimo naše krugove, teže stičemo prijatelje i ulazimo u nedefinisane odnose.

"Ljudi danas žive u suženim socijalnim krugovima – porodici, nekolicini prijatelja, najbližim kolegama. Otvorenost prema novim iskustvima i ljudima je smanjena, a interakcije su često mediirane digitalnim platformama. Digitalni svet omogućava kontakt, ali pruža samo iluziju bliskosti. Zatvaranje u male krugove i sopstveni stan nije samo izbor, već reakcija na ekonomske i socijalne pritiske – visoke cene stanovanja, nesigurne poslove, nedostatak sigurnih javnih prostora. Mikrointerakcije sada funkcionišu kroz filter poverenja: ljudi biraju koga puštaju u svoj svet i koliko su spremni da se otvore", objasnila je.

Osećaj da smo "izgubili tlo pod nogama", kao i otuđenost koja je usledila, dovodi do većeg insistiranja na ličnim granicama.

"Jače insistiranje na ličnim granicama nije samo znak otuđenja, već i adaptacija na svet u kojem ne postoji potpuna kontrola. Na mikro nivou, to znači selektivno uključivanje u društvene situacije, pažljiv izbor prijatelja i kontakata, ali i smanjenje spontanog građanskog angažmana. Ljudi postaju manje skloni riziku u interakcijama, što može oslabiti kolektivnu solidarnost, ali je istovremeno način da pojedinac očuva psihološki komfor u svetu koji je postao nepredvidljiv", rekla je Mirjana Stanojević.

Dodatnom udaljavanju od ljudi i sve češćem osećaju usamljenosti doprineo je i rad od kuće koji je donela korona, a pet godina kasnije još uvek ga nije prekinula.

"Rad od kuće promenio je dinamiku svakodnevnog života. Članovi porodice koji rade iz stana stiču veću fleksibilnost, ali i osećaj stalnog pritiska da balansiraju posao i privatni prostor. Oni koji moraju fizički da budu prisutni osećaju nevidljivu nepravdu – rigidne satnice i manjak autonomije. Na mikro nivou, ove razlike utiču na socijalne mreže, identitet i status: spontani razgovori na poslu se gube, prijateljski susreti su ređi, a u porodici se dinamika menja jer članovi imaju različite nivoe kontrole nad vremenom i prostorom. To stvara nove pukotine u svakodnevnim odnosima", ističe.

Agresivnije reakcije ljudi i sve kraći fitilj svakog dana se vide u našim životima. Svađe u saobraćaju, nervoza, rasprave u prodavnici, pa čak i na poslu, samo su primeri toga, a razlog je i korona.

"Ljudi primećuju da su nervozniji i da im je ‘fitilj kraći’. To nije samo posledica pandemije, već i odraz dugotrajnog kolektivnog stresa – ekonomske nesigurnosti, nepredvidivosti posla i smanjenog poverenja u institucije. Na mikro nivou, ovaj stres se manifestuje u svakodnevnim situacijama: svađe u saobraćaju, nervoza u redovima, napetost u kratkim razgovorima. Čak i intimni odnosi – u porodici ili među prijateljima – postaju test strpljenja i tolerancije. Ljudi reaguju impulzivnije, a male frustracije se lako uvećavaju jer ‘pod svodom’ svakog razgovora postoji nevidljiv teret kolektivne nesigurnosti", objašnjava.

Sve ovo predstavlja vrlo mračnu sliku vremena, a ako je suditi prema komentarima na društvenim mrežama, ljudi su sve svesniji loših dešavanja u njihovoj okolini, dok polako gube nadu da će život ikada ponovo biti "normalan". Ipak, Mirjana Stanojević je optimistična i veruje da, iako se nećemo vratiti na staro, ipak ćemo imati normalne živote.

"Na mikro nivou, povratak na staro je gotovo nemoguć. Ljudi su internalizovali nove navike i norme ponašanja – selektivnost u interakcijama, insistiranje na ličnom prostoru, digitalna rutina rada i socijalizacije. Adaptacija, a ne povratak, postala je realnost. Mikrointerakcije više ne funkcionišu spontano kao pre pandemije, već kroz svestan izbor i procenu rizika. To ne znači da je svet hladniji ili da je zajedništvo nestalo, već da je način na koji se ono ostvaruje postao drugačiji i da ćemo samo morati da mu se prilagodimo", zaključuje.

"Korona bila okidač za mnoge probleme"

Kako za Telegraf.rs priča psiholog Marina Nadejin, ona smatra da je korona virus bio okidač za mnoge probleme u društvu, kao i da predstavlja ogromnu promenu koja se dogodila u našim životima i koja nam je sa sobom donela neizvesnost i strah, pa objašnjava da li je zaista od tada sve krenulo, kako je gore pomenuta Nina istakla, "dođavola".

"Generalno, pandemija korona virusa predstavljala je ogromnu promenu u našim životima, donoseći veliku neizvesnost i strah – za sopstveno zdravlje i zdravlje bliskih osoba. Nažalost, mnoge porodice su izgubile starije članove, koji su bili osetljiviji, i to je dodatno pojačalo opšti strah i neizvesnost. U tom kontekstu, korona virus jeste bio okidač za mnoge probleme. Neke porodice su se suočile i sa problemima u porodičnoj dinamici, jer su svi članovi odjednom bili zatvoreni u kući ili stanu, što je dovelo do rasta tenzije. S te strane, složila bih se da je kod nekih ličnosti ili u nekim porodicama zaista krenulo nizbrdo. Međutim, ključno je to što su ti problemi verovatno već tinjali, a bila je potrebna samo spoljna kriza da se aktiviraju. Pandemija, koja je za sve nas bila ogroman izazov, na različite je načine bila okidač za neprijatne situacije koje su već postojale, pritajene u nama", ističe na početku razgovora psiholog Marina.

Dok se u pitanjima osvrćemo samo na loše strane korone, psiholog nam govori kako su iz ove pandemije proizašli i neočekivani pozitivni efekti.

"Ipak, moram priznati da u manjem procentu imam i iskustva u kojima je ta zatvorenost, odnosno korona, imala pozitivne efekte. Ljudi su otkrili neke svoje talente, pronašli nove hobije i stekli novu viziju života, u smislu: 'Život je relativan, hajde da ga živimo punim plućima', objašnjava ona ovo svoje viđenje.

Zašto se vreme "ubrzalo"?

Objasnila nam je tom prilikom sagovornica i kako objašnjava fenomen da sve više ljudi nakon korone smatra da se vreme nekontrolisano ubrzalo, pa ističe – "nije kriva samo korona".

"Ne radi se samo o koroni, već o širem trendu ubrzanja života koji je pandemija samo dodatno naglasila. To ubrzanje manifestuje se u konstantnom porastu radnih obaveza i, često, u preuzimanju prevelikog tereta na sebe. Nije uvek samo savremeni život taj koji nameće pritisak. Mi sami nekada previše preuzimamo. Nekadašnje radno vreme, na primer, od 8 do 2, bilo je jasno definisano. Danas, zahvaljujući digitalnim medijima i stalnoj povezanosti, većina ljudi je na raspolaganju 12 sati, nekada i više. Stalna dostupnost putem mejlova, poruka i platformi briše granicu između poslovnog i privatnog, što dodatno doprinosi osećaju da nam vreme izmiče i da smo konstantno pod pritiskom. Drugim rečima, korona je bila okidač za postojeće probleme, ali je i pre nje moderno doba, uz pomoć tehnologije, stvorilo kulturu stalne raspoloživosti koja nas iscrpljuje", detaljno nam pojašnjava psiholog Marina ovaj kolektivni osećaj.

Za kraj, nije optimistična naša sagovornica i smatra da će mentalno zdravlje ljudi biti sve gore te da je teško pričati o bilo kakvom poboljšanju.

"Ako govorimo o mentalnom zdravlju, iako se lično trudim da generalno budem optimistična, kada je ova oblast u pitanju, nisam nimalo sigurna. Ne možemo očekivati spontano poboljšanje. Da bi došlo do napretka, neophodno je da se prvo sredi situacija u širem okruženju, nakon čega se ljudi moraju aktivno pozabaviti sobom i svojim mentalnim zdravljem. Dok određene osobe imaju dovoljno psihološke otpornosti (rezilijentnosti) da se same izbore sa ovim izazovima, većini je neophodna psihosocijalna podrška, kao i direktna pomoć eksperta, odnosno stručnjaka. Bez aktivne intervencije i podrške, teško je očekivati promenu nabolje", izričita je na kraju naša sagovornica, psiholog Marina Nadejin.

(Telegraf.rs)