Srbi ušli u taksi u centru Zagreba, nastala scena za pamćenje: Vozač izgovorio rečenicu koja tera suze na oči

Zagreb, Republika Hrvatska, jesen 2025. godine. Tri decenije je prošlo od ratnih sukoba koji su naneli mnoge rane. Tehnologija je uznapredovala, stiglo je novo doba, Beograd je prestonica žurki i dobrog provoda koju rado posećuju mladi iz svih bivših jugoslovenskih republika, a šta se dešava u gradu koji je, prema rečima čuvenog Jure Stublića, hladan?

Stigli smo na glavnu autobusku stanicu u Zagrebu. Narod kao narod, svako žuri na posao, ne gledajući druge. Pozivamo taksi. Pakujemo kofere u gepek, a onda ulazimo u vozilo. Čeka nas raspoloženi vozač srednjih godina koji sa smeškom kaže kako su gužve u Zagrebu toliko naporne, da mu treba mnogo vremena da pređe od jedne do druge tačke. A mi... Ćutimo. Odjednom, odgovaramo: "I kod nas u Beogradu je haos".

Preporučujemo

Stali smo na crveno. Vozač se okrenuo ka nama, a onda je kratko prozborio: "Ah, Beograd, Srbija..."

Istini za volju, nismo znali šta očekujemo. Puno je tuge, bola, razmirica između dva naroda, a mi mladi, željni avanture, iz totalno nekog drugog sveta, koji ne zna za mržnju i sukobe, već da smo svi jednaki, bar pred Bogom.

Vozač je, potom počeo da priča o životu u nekadašnjoj SFRJ. Kako se živelo lepo, ali... Osetilo se to "ali". Međutim, u jednom momentu, nastala je teška tišina koja se činila kao večnost, a onda su usledile reči koje su nam se urezale u pamćenje.

"Znate, da vam kažem, moja majka je odavde, Hrvatsku pamtim pre svega, a moj otac... On je Srbin, sa Tare", započeo je svoju životnu priču. Nama je pao kamen sa srca, a on je nastavio.

"Otac je iz Srbije došao, mama je odavde. Kao mali sam bio na Tari. Prelepo je. Imam jedno brdo i parče zemlje koje mi pripada", rekao je.

Upitali smo ga da li ima želju da dođe u Srbiju.

"Naravno, sve se kanim, ali me je strah. Voleo bih sina da dovedem. On je tinejdžer, u ludim je godinama. Sluša i Tompsona i srpske narodnjake, to je pravi haos u kući. Kažem mu "Sine, ne možeš od korena da pobegneš", rekao je on dok se u njegovom glasu osetila nekakva tuga.

Stigli smo do našeg odredišta. Platili smo račun, a vozač je imao samo jednu želju. Da mu pozdravimo Srbiju.

Istorija je tu da nam ukaže na greške koje ne treba da pravimo u budućnosti. Ljudskost i tople reči ne poznaju ni veru, ni naciju, ni geografsku lokaciju. Važno je da budemo ljudi jedni prema drugima.

(Telegraf.rs)