"Vi Srbi ste granatirali Dubrovnik" Srpkinja pretrpela užas u Hrvatskoj, deceniju kasnije usledio šok obrt

"Kako su osamdesete bile sjajne godine... Putuješ gde hoćeš, uživaš, radiš, mlad si. A onda mi je stigao poziv za vojsku. Vidim, piše da idem u Zagreb. Kažem majci da ćemo napraviti ispraćaj za pamćenje. I jesmo, slavili smo tri dana. Došao je dan da se ukrcam na voz i da odem u kasarnu. Stižem. Grad kao grad, ništa drugačiji od mog Beograda, a onda... Meseci druženja sa svima, u ritmu glavnog grada Hrvatske. Svi kao jedno, bez granica. Kad dođe vikend, meni tu lepo, neću nazad za Srbiju, tu su mi drugari" bile su reči mog oca koje mi je pričao još dok sam bila dete.

Godine prođoše, tate više nažalost nema, ali ta rečenica, ta iskonska želja za dobrotom, to "tu su mi drugari" me je naterala da razmislim o nekim daljim životnim postupcima, a onda mi na pamet pada da posetim Zagreb. Što da ne, grad kao grad. U blizini je, isti jezik govorimo, a u neku ruku, i da malo spoznam sebe. Ipak, sudbina se malo poigrala sa mojim željama.

Preporučujemo

Igrom slučaja, pre deset godina me je prijateljica zvala da idemo na more. Odlučile smo se za Dubrovnik, kad ono... Nismo se provele sjajno. Naišle smo na komentare koji su se, barem meni, urezali u sećanje.

Naime, šetajući Stradunom, zastali smo pored uličnog prodavca srednjih godina. Pitala sam ga koliko košta magnet, međutim, on nije otkrio cenu, već je uzvratio pitanjem: "Odakle si?" Ostala sam šokirana, te sam mu odgovorila da to nije važno, a on je odgovorio: "Govoriš ekavicom, pretpostavljam da si Srpkinja. Vi Srbi ste granatirali Dubrovnik", progovorio je kroz zube. Odgovorila sam mu da tih godina nisam bila ni rođena, međutim, njegova srditost me je naterala da se povučem i odem dalje. Osećala sam se stravično. Kao da sam ja lično kriva, a nisam bila na ovom svetu.

Ubeđena da više nikada neću kročiti na tlo Hrvatske, desilo se upravo nešto drugačije. Bog je imao drugačiji plan za mene.

Kroz godine koje su prolazile nisam našla mir. Uporno sam se prisećala reči svog oca, ali i majke, koji su me učili da smo svi rođeni pod istim suncem, te sam odlučila da dam Hrvatskoj drugu šansu, ali da ovog puta zaista posetim Zagreb.

Reakcije okoline ipak nisu bile blistave. Najčešće pitanje je koje sam dobijala bilo je "Šta ćeš tamo", a onda sam jednostavno odlučila da kažem "Zašto da ne?"

Taj moj stav se zapravo ispostavio kao i ujedno najispravniji ikada. Kupila sam sebi kartu i upustila sam se u putovanje života.

Stigavši u ranim jutarnjim satima nisam uspela da vidim ništa sem taksista i ljudi koji žure na posao, a vreme je toliko bilo oblačno i hladno, kosti su se bukvalno ledile. A onda sam stigla do smeštaja koji se nalazio na Trešnjevki. Zgrade starije, poput onih na Slaviji, sa minornim razlikama. Nakon malog predaha, odlučila sam da prošetam do centra grada, kako bih osetila duh prestonice.

Na trgu Bana Jelačića sam se sastala sa prijateljem Stjepanom, sa kojim sam sela u obližnju poslastičarnicu. Kako smo seli, poručila sam kafu (ne kavu), a konobarica mi je bez problema donela.

"Šta se dešava u Beogradu, šta ima novo?", pitao je Stjepan. Odgovorila sam da su nam parkinzi pretrpani, u gradu je saobraćajni haos, a vikend kad dođe, to je tek spektakl.

"Haos, znači. Taman sam mislio da za vikend banem do Beograda, imam neke prijatelje, davno nisam bio, planirali smo da idemo na neku žurku. Muzika, dobra hrana, ludilo", rekao je, a onda sam se se ponovo vratila u detinjstvo i na rečenicu "tu su mi drugari", ali mi je u podsvesti bilo i neprijatno sećanje iz Dubrovnika.

Popili smo kafu, pojeli kolač, a onda smo nastavili dalje. Impresionirana plavim tramvajima, koji blistaju na šinama u večernjim satima, naglas sam rekla da su baš poseban ukras, na šta mi je prijatelj odgovorio: "Imate iste, samo su crveni". Okej, činjenice su činjenice. Dakle, skoro sve isto ali ipak različito.

Napravili smo krug, a onda smo stigli do Kamenitih vrata. Ugledah malu kapelu na otvorenom, a onda sam se približila. Videla sam sliku Majke Božije, a kako mi reče Stjepan, ona je zaštitnica grada. Prva misao koja mi je pala na pamet jeste to da Bogu uvek možemo da se pomolimo, bilo gde, a tada...

Usledila je slika za pamćenje. Kako sam stajala i divila se prizoru, prišla je žena, koja je klekla ispred ikone, a potom je počela da se moli. Slučajnost? Ne bih rekla. Božija ruka je tu da nas usmeri i pruži pravac.

Nakon ovog, gotovo metafizičkog iskustva, susreli smo se sa Stjepanovom prijateljicom Indirom, organizatorkom venčanja. Ispričala nam je kako je imala haotičan dan, da joj je došla neka nervozna mlada, po struci arhitekta, koja je tražila neobičnu dekoraciju, da sve bude u nekakvom drveću. Rekoh sjajno, bar zna šta traži. Indiru sam pitala, iz znatiželje, kakva je muzika na svadbama, šta se sluša.

"Kreće se sa zabavnom, a onda, kad se atmosfera usija, počinje haos. Trenutno su aktuelne sve pesme Aleksandre Prijović, pa onda sve ostalo."

"Sjajno", odgovorih joj, te nastavih: "Kod nas je poslednjih godina popularna pesma za prvi ples "Ako te pitaju" od Petra Graše". Nasmejali smo se, te smo zaključili da oba naroda, uprkos sitnim razlikama, spajaju pesma i veselje.

Bilo kako bilo, sela sam u taksi, a onda sam došla u smeštaj.

Vraćamo se na početak. Dvadeset prvi vek, sve se menja rapidno. Nema više krvavih i ratnih devedesetih. Život je brži nego ikad, gradovi prenatrpani, a prosečan Balkanac juri za parama, ne osvrćući se za ono iskonsko – ljudskost. Mlađe generacije idu dalje, prošlost je podsetnik da je život je toliko kratak da bismo gledali razlike i brojali krvna zrnca. Mladost je budućnost. Treba graditi mostove, ne zidove.

Tata mi je rekao: "Nije mi se išlo nazad, tu su mi drugari", a onda sam i ja zaista osetila i shvatila tu rečenicu. Prijateljstvo i ljubav ne biraju ni naciju, ni veroispovest. Važno je srcem gledati, a razum je tu da nas samo usmeri. U krajnju ruku, biti čovek je ono najvažnije.

(Telegraf.rs)