Iskra (6) je sama prepešačila 130 km za 7 dana! Mama Biljana za Telegraf otkrila sve detalje pustolovine

Porodica Sandić – mama Biljana, tata Dragan i ćerke Teodora, Sofija i Iskra – osvojila je srca javnosti nezaboravnom biciklističkom ekspedicijom. Prešavši 2500 kilometara od Kovačice do Geteborga u Švedskoj, dokazali su da se i najveći izazovi mogu savladati porodičnom snagom i pedalom. Njihova avantura, koja je trajala 55 dana i provela ih kroz srce Evrope, naučila ih je minimalizmu, otpornosti i povezanosti.

Međutim, posle takvog megaprojekta, postavilo se pitanje: kuda dalje?

Preporučujemo

Umesto da pokušaju da ponove ili nadmaše biciklistički poduhvat, Sandići su se okrenuli ka unutrašnjosti i odlučili za nešto potpuno drugačije: osmodnevno pešačenje Pešterskom visoravni, jednim od najnetaknutijih i najdivljijih krajeva Balkana. Zamenili su bisage na biciklima teškim rancima na leđima i brzi ritam vožnje biciklom – meditativnim ritmom koraka. Za osam dana, prepešačili su 130 kilometara, vođeni željom da još više uspore vreme i iskuse punu meru jednostavnosti, tišine i gostoprimstva.

U intervjuu za Telegraf.rs, Biljana Sandić otkriva šta ih je motivisalo da nakon "putujuće kuće" na biciklu izaberu surovu lepotu Peštera, zašto im je pešačenje bilo teže od biciklizma i kako su na Pešterskoj visoravni – mestu gde je dobrota ljudi najveći utisak – doživeli avanturu koja je dodatno učvrstila njihovu veru u život i međusobno poverenje.

• Šta vas je motivisalo da nakon velikog biciklističkog putovanja krenete baš na pešačenje Pešterom?

Putovanje do Švedske je zaista bio veliki poduhvat za nas. Razmišljali smo gde bismo se mogli uputiti i , iskreno, nije lako prevazići taj poduhvat ponovo. Svakako još uvek kod nas traje proces obrade svih doživljenih iskustava i dnevnik sa putovanja do Švedske čeka svoju završnu formu, tako da smo se ovaj put odlučili na jedno potpuno drugačije iskustvo. Odlučili smo se za pešačenje Pešterom jer nas je motivisala potreba za promenom, za novim iskustvima, doživljajima i ljudima. Izabrali smo Pešter jer je to jedan od poslednjih divljih, netaknutih krajeva Balkana — mesto gde priroda zaista još uvek diše punim plućima. Odlučili smo se za pešačenje jer smo još više hteli da usporimo vreme. Pešter je mesto gde se zvuk vetra, koraka i tišine zaista čuje. Upoznali smo i lokalne ljude — otvorene, srdačne, spremne da podele i priču i komad hleba, a to je ćerkama ostavilo najsnažniji utisak. Hteli smo avanturu, ali i povezanost —međusobnu i s prirodom — a Pešter nam je to pružio velikodušno. Iznad svega, želeli smo da pokažemo ćerkama da prava lepota i sloboda često leže upravo tamo gde nema luksuza, već iskonske jednostavnosti.

• Kako ste birali rutu i koliko ste dnevno prelazili peške?

Prvobitnu rutu je trasirao suprug, kao i uvek. Međutim, kada smo krenuli na pešačenje ona se menjala svakog dana, jer smo u razgovoru sa meštanima nekada birali duži ili kraći put. Nekada smo birali lepši put iako je bio duži. Ukupno smo za 8 dana prešli 130 km. Svaki dan smo prelazili različitu kilometražu, ali u proseku je to bilo oko 17 km. Tempo nam je diktirala najmlađa ćerka, Iskra, koja je dve nedelje posle pešačenja napunila 7 godina.

• Da li vam je pešačenje bilo teže ili lakše u odnosu na vožnju bicikla?

Definitivno nam je bilo teže. Ipak je lakše nositi teret u bisagama na bicikli nego na leđima.Prosečna težina ranca kod dve starije ćerke je bila između 12 i 15 kg, dok je suprugov ranac bio daleko najteži i znao je da nosi i preko 35 kg. Iskrin ranac je težio do 5 kg, dok je težina mog ranca varirala između 20-25 kg. Prvi dan smo prepešačili 8-9 km jer je bilo potrebno da se naviknemo na rančeve i njihovu težinu. Da spomenem da smo za takvu vrstu pešačenja imali posebne rančeve predviđene za takve aktivnosti u prirodi. Kao i cipele. Imali smo sponzore kada su štapovi za hodanje i Iskrin ranac u pitanju. Ti ljudi su nas pratili na bicikliranju do Švedske i ovaj put su hteli da uzmu učešće unašem porodičnom poduhvatu.

• Šta vas je najviše oduševilo na Pešteru – priroda, ljudi, sela, divljina?

Mi smo porodično prvi put otišli na Pešter pre 10-ak godina, kada smo uspeli da spojimo i posao i odmor, ali kratko, na 2 dana. Tada smo videli i upoznali samo mali deo Peštera. Suprug i ja smo oduševljeni svime. Koliko je priroda prelepa i netaknuta u nekim delovima Peštera, toliko su ljudi još divniji. Naša srednja ćerka je posle prvih par dana komentarisala da su ljudi toliko dobri da joj se čini kao da nismo u Srbiji.

Navešću samo parprimera koje smo mi doživeli za tih 8 dana, a naravno ima ih još. U selu Braćak, dok smo prolazili pored jedne porodične kuće, žena je na kućnom pragu sedela sa dvoje dece i iz daleka nam poželela dobar dan i pozvala nas da svratimo, odmorimo se i popijemo kafu. Da nismo žurili svratili bismo. Ili primer kada smo u selu Šaronje prošli pored jedne kuće i zamolili domaćina da samo naspemo vodu za piće. Ostali smo narednih sat vremena u toj kući. Domaćin i njegova supruga su nas pozvali na kafu i sok, izneli voće i kolače, spakovali nam njihov domaći sir za uz put i još ponudili da nas povezu autom do mesta gde smo planirali da prespavamo jer im je bilo žao da pešačimo.

Na Sjeničkom jezeru smo takođe doživeli divno gostoprimstvo, kada su nam ustupili besplatno mesto za šator i pristup toaletu i pijaćoj vodi. U selu Medare, jedna porodica nam je dozvolila da se sklonimo od kiše na njihovom imanju, u Karajukići Bunarima nam je vlasnik kafane dao prostor udvorištu da podignemo šator i da koristimo kupatilo za kupanje, a onda nas pozvao dabudemo gosti u njegovom motelu nakon što završimo putovanje. U selu Melaje smo seupoznali sa lokalnim hodžom i njegovom porodicom koja nam je ustupila mesto na njihovomimanju za šator. U selu Leskova nam je u pekari prišao čovek i pitao nas da nam kupi za jelo sve što nam je potrebno. U Novom Pazaru smo imali čast da budemo gosti izviđačkog odredana njihovom međunarodnom kampu. Porodica Cucak, naši dugogodišnji prijatelji, je bila naš domaćin jedan dan na pešačenju. Uspeli su i pored puno obaveza i posla da odvoje vreme zanas. Bili smo jako srećni što smo se ponovo videli posle dugo vremena. To je bio jedini put da smo prespavali u čvrstom objektu. Sve ostale noći smo spavali u šatoru, koji je suprug nosio usvom rancu.

• Da li ste imali neke nepredviđene situacije ili prepreke na ovom putovanju?

Sada iz ovog iskustva, mogu da kažem da su nas prethodna dva bicikliranja do Švajcarske i Švedske mnogo čemu naučila i pripremila, da i ako nam se dogodi nešto prihvatimo to i izvučemo najbolju pouku i lekciju iz toga. Pamtićemo jedan dan po tome što smo hteli da skratimo put koji nas je na kraju doveo do močvarnog dela koji je bio neprohodan tako da smo na kraju ipak morali zaobilaznim putem. Ali smo tada naučili da je dobro na putovanjima i zalutati. Jednu od nepredviđenih situacija koju ću pamtiti je noć u Leskovi. Tada smo se svi posmrzavali u šatoru, jer je najniža temperatura bila oko 6-7 stepeni C. Nadmorska visina tog mesta je preko 1200 m. Mi smo poneli letnje vreće jer su nam bile lakše i manje zapakovanje. Niko se nije prehladio.

• Kako su devojčice reagovale na novi vid avanture – da li im je pešačenje zanimljivije ili napornije od bicikla?

Svima je bilo napornije pešačenje. Njima je zanimljivije biciklom, a suprugu i meni ipak pešaka. Mnogo se više doživi i oseti priroda, jer imate vremena da zastanete i istražite. Mnogo je više prilika za nas petoro, jer se više razgovara, nego kada vozite bicikl. U početku im je bilo nezgodno zbog rančeva jer nije lako nositi svu potrebnu opremu naleđima i hodati. Najstarija ćerka je fizički najotpornija i ona je sa najmanje poteškoća nosila svoj ranac. Srednja ćerka je osetljivija i njoj je bilo potrebno da se privikne prva dva dana naranac. Drugog dana je imala krizu i baš je tada komentarisala kako želi da vozi bicikl, a ne da hoda. Kasnije je prevazišla sve izazove i do kraja putovanja je uvek bila prva u koloni. Najmlađoj smo povremeno pomagali i suprug i ja, tako što smo joj nosili ranac kada bi se mnogo umorila. Ona bi na primer sledeći put volela da kombinuje i pešačenje i bicikliranje.

• Da li su naučile nešto novo tokom ovih osam dana (o prirodi, životu na Pešteru, istoriji kraja)?

Svi smo naučili. Ako se osvrnemo na istorijske i geografske zanimljivosti posetili smo Novi Pazar i Sjenicu i neke od znamenitosti tih gradova; manastire Sopoćane, Đurđeve stupove; prvi put ušli u džamiju, susreli se sa ljudima islamske veroispovesti i saznali više o islamu; prvi put probali gurabije, posmatrali pastire kako čuvaju stoku na ispaši gde su videle da je stočarstvo primarna delatnost tih ljudi; čuli mitove i legende sa Peštera koji se i dan danas prepričavaju… Kada su u pitanju međuljudski odnosi to je ono najvažnije što su ponele, ne samo sa ovog putovanja. Ušle su prvi put u kuće ljudi koje nikad pre nisu videle, doživele toliko ljubaznosti i pomoći opet od ljudi koji ih prvi put vide. Najviša svrha svih naših porodičnih putovanja jesu LJUDI. Citiraću našu najmlađu ćerku koja je rekla: "Ljudi na selu su nekada više obrazovani nego ljudi u gradu".

• Koji im je deo putovanja bio najlepši, a koji najteži?

Fizički, najteži deo je bio kada smo se 3. dana penjali jednom dugom uzbrdicom od više kilometara, preko mesta Raždaginje. Procenat uspona je bio oko 14%. Bilo je hladno i vetrovito, sa povremenom kišicom. Morali smo da pravimo kratke pauze zbog vetra, jer kad god bismo stali bilo nam je hladnije nego kada smo se kretali. Psihološki, najizazovniji nam je bio 5. dan, kada smo pešačili do Leskove. Taj dan smo dugo pešačili. Stigli smo u sumrak u naseljeno mesto, što nam se zaista retko kad dogodilo. Svi smo pomalo bili nestrpljivi da nađemo mesto za šator i prodavnicu da se počastimo sladoledom zatako naporan dan. Iskri, najmlađoj ćerki, je najlepši deo putovanja bio kad nas je na ulazu u Novi Pazar zaustavio čovek po imenu Mirzet. Prepoznao nas je jer je pratio naše putovanje do Švedske i častio je devojke sladoledom i punom kesom slatkiša. Meni, lično, najlepši deo putovanja su žene islamske veroispovesti koje sam imala priliku dau poznam. Žena po imenu Nedžiba, čija porodica nam je pomogla da se sklonimo od nevremena, će mi zauvek ostati u sećanju po svojoj snazi i ljubavi koju sam osetila u njenom prisustvu.

• Da li su sklopile nova prijateljstva ili imale susrete koji su ostavili utisak?

Na izvoru Alije Đerđeleza, ispod Trojanovg brda su upoznale decu iz okolnog mesta Braćak i razmenile kontakte. Svi ljudi koje su upoznale su ostavili utisak na njih, s tim da su naglasileda im je najveći utisak ostavila porodica Cucak, naši stari prijatelji. Najmlađa Iskra je sklopila prijateljstvo sa malim Jusufom, koji je mlađi od nje tri godine, ali to ih nije sprečavalo da se čitavo jedno prepodne igraju.

• Kako ste se snalazili za smeštaj i ishranu na Pešteru?

Što se smeštaja tiče, samo jednu noć smo spavali u čvrstom objektu kod prijatelja. Ostalih šest noći smo spavali u šatoru i divlje kampovali. Uvek smo bili u naseljenom mestu i meštani su nam rado izlazili u susret i predlagali mesto za podizanje šatora. Osim što su nas prijatelji, porodica Cucak ugostili, za hranu smo se snalazili sami. Uvek smo u rančevima imali nešto odbkonzervi, instant supe, testenine, keksa, pahuljica, meda, džema… Naravno, kad god bismo naišli na prodavnicu kupili bismo hranu da je spremimo i ponesemo sa sobom za naredna dva dana. Voće i povrće bi brzo konzumirali jer je nepraktično za pakovanje u ranac. Naravno, sladoled je bio nezaobilazan.

Naš šator je težak između 3 i 4 kg. Suprug je nosio svu kolektivnu opremu. Šator, podlogu zašator, šatorsko krilo, posudu za pranje veša, kuhinjsko posuđe, gorionik i boce sa plinom, veći deo hrane, prostirku za sedenje. Kod mene u rancu su bili začini, kao i još neke potrepštine iz kuhinje. Hranu nisam nosila, jer sam nosila i garderobu od najmlađe ćerke. Svako je ima osvoje posude i set za jelo kod sebe u rancu. Starije ćerke su takođe nosile nešto od hrane zbog lakše preraspodele.

• Na koji način su deca učestvovala u organizaciji puta – da li su same nosile deo opreme,donosile neke odluke?

Starije dve ćerke su same nosile rančeve sve vreme. Same su se spakovale jer već imaju iskustva u tome. Ono što je nama kao roditeljima važno jeste da znaju da postave prioritete u ovakvim situacijama i da ne robuju stvarima; da ono što imaju u tom trenutku im je dovoljno i da su zahvalne na tome. Ovaj put nisu učestvovale u organizaciji puta. Većina puta je bila potpuno netaknuta i nenaseljena priroda, tako da se ovo putovanje razlikovalo i po tome što nismo znali kuda ćemo sve proći i kuda će nas put navesti.

• Kako balansirate između toga da bude avantura i da ipak deca budu bezbedna i odmorna?

Svesni smo da nismo u kućnim okolnostima i nemamo potrebu za kontrolom i da predvidimo sve kako bismo se osećali sigurno. Naravno, nismo krenuli bez putne apoteke, adekvatne obuće i opreme, određene količine vode koju je potrebno imati uz sebe… Nama je boravak u prirodi i suživot sa njom opuštajuć i lekovit. Zbližava nas na svim nivoima; i nas sa prirodom, i jedne sa drugima, a na kraju najviše same sa sobom. Svako je od nas na ovom putovanju imao dovoljno prostora da bude sam sa sobom, kao i da provede vreme sa ostalim članovima porodice. Nismo eliminisali strahove; naučili smo da verujemo životu i prilikama. Nije jednostavno i ujedno je i prelepo i preteško proći kroz tajproces. Naša prijateljica Celin Pasche, nomad, koja sa svojom porodicom putuje biciklom posvetu 15 godina, navodi jednu divnu mudrost: „ Ako želim da me život podržava, potrebno je da se usudim da mu se predam!“ I kod nas važi pravilo, a to je da snaga sistema zavisi od snage njegove najslabije karike. Na ovom putovanju, naša najmlađa ćerka je diktirala tempo kretanja. Jako smo ponosni na nju jer je čitav put od 130 km prepešačila sama.

• Šta biste poručili drugim porodicama koje razmišljaju da povedu decu u ovakve avanture?

Naša preporuka jeste da što više vremena porodice provode u prirodi. Ono što želimo posebno da istaknemo da ne čekaju da imaju sve što misle da im je potrebno da imaju za takvu aktivnost. Sigurni smo da i sa onim što već imaju mogu provesti kvalitetno vreme sasvojom porodicom i da uživaju jedni u drugima jer nam je tako malo potrebno da bismo bili srećni. Ako pratimo prirodu kao vođu nikada nećemo zalutati.

• Da li planirate da nastavite da kombinujete različite vrste putovanja – bicikl, pešačenje,možda nešto treće?

Da. Imamo u planu neku novu aktivnost, ali o tom potom. S tim, da i dalje imamo želju zanovim putovanjem biciklima. Videćemo gde bi put mogao da nas odvede.

• Koliko su ovakva putovanja važna za vaš porodični život i međusobno poverenje?

Izuzetno su nam važna, naročito jer je to deo naših identiteta kao roditelja i to je način na koji mi znamo i umemo da odgajamo naše ćerke. Želimo da vide svet i ljude u njemu, naravno na njihov način i njihovim očima, jer je svaka od njih tri različita. Ovde nije stvar u destinaciji, nego u putovanju i procesu i kako će svako od nas kroz taj proces proći i drugačiji iz istog izaći. Pešačenje Pešterom nas je naučilo još većoj otpornosti i minimalizmu. Naučili smo da možemo sa još manje stvari da se uputimo na put i boravak u prirodi. Zajedno u prirodi – bliži jedno drugom.

• Šta ste vi, kao roditelji, naučili iz ove pešačke avanture, a što je drugačije od biciklističkog puta do Švedske?

Razmišljala sam o tome. Zahvalna sam na svakoj osobi koja je bila deo ovog putovanja. Zaista sam uživala uupoznavanju novih ljudi, da ih slušam i učim od njih. Pešačenje po Pešteru je bilo drugačije iskustvo — sporije, tiše, dublje. Naučili smo da usporimo do mere u kojoj primećujemo detalje: zvuk trave pod nogama, boje neba i oblaka, miris zemlje, toplinu pogleda lokalnih ljudi, koja je zaista iskrena, momenat kada ste zapazili detetov pogled koje prvi put sreće pastira na vrhu visoravni… Priroda ne traži savršenstvo. Ona traži ravnotežu. Bogatstvo je u jednostavnosti.

• Kako napreduju putopisi i kada planirate da ih objavite?

Ne bih mogla sa sigurnošću da potvrdim kada je objavljivanje u pitanju. Ne žurimo. Za par dana završavamo dnevnik sa pešačenja i jako sam srećna što ćemo našim ćerkama i nadam se budućim potomcima ostaviti još jedan dnevnik sa našeg porodičnog putovanja. Verujem da bi mogao biti i jedna vrsta vodiča za sve porodice koje se budu odlučile na ovakvo putovanje.

(Telegraf.rs)