Filipu veroučitelj pre 6 dana javio da mu je dete palo s 2. sprata u školi: "Tad je sve stalo, samo da je živ"

Pre samo šest dana prava drama odrigrala se u životu jednog Filipa, a kojem se ceo život promenio u sekundi kada je dobio poziv kog se pribojava svaki roditelj - da je njegovo dete doživelo tešku nezgodu. Iako je sada ovo priča sa srećnim krajem, Filip je, ipak, kad se sve stišalo, želeo da podeli sa što više ljudi koliko malo cenimo određene stvari dok se ne pojavi mogućnost da iste izgubimo, te da je zdravlje naših najbližih ono na čemu svakodnevno treba da budemo zahvalni Bogu.

Sve se desilo, kako je u svojoj objavi pojasnio Filip, 12. decembra u 11 časova i 35 minuta, a kada je od profesora veronauke svoga sina dobio poziv da mu je dete palo sa drugog sprata, a kada i počinje njihova borba.

Preporučujemo

Filipovu dirljivu priču koja se, na svu sreću, dobro završila, prenosimo u celosti:

"U 11 i 35 minuta, 12. decembra dobijam poziv od PROFESORA VERONAUKE Uroša, (namerno napisano velikim slovima). Javlja da mi je dete palo... Ostavljam sve u salonu i dolazim do škole... Dete leži nepomično, ali svesno. U 12 h dolazi Hitna. Ustanovili smo odmah da ima prelom noge, a za ostalo nismo bili sigurni. Odvoze ga u Tiršovu, ja sa direktorkom škole Milenom sedam u svoj auto i pratim Hitnu. Gubim ih i počinjem da vozim suprotnom trakom. U Kneza Miloša je, kao po običaju, haos kao u špicu. Ženi ne smem ni da javim šta se desilo...

Srce mi lupa kao nikada u životu. U glavi haos, slike koje ne želiš ni najgorem neprijatelju. Samo jedno mi je u mislima – da stignem do njega, da mu budem blizu, da me vidi. Vozim, a ne znam ni kako sam prošao semafore, kako sam stigao (očekujem iz Ustaničke saobraćajne kazne i briga me), niti kako sam uopšte disao taj dan koji je trajao kao večnost. U Tiršovu ulazim trčeći, pitam, tražim, glas mi drhti, ali se trudim da ostanem sabran.

Vidim ga. Leži. Gleda me. Taj pogled… uplašen, ali živ. U tom trenutku sve staje. Samo da je živ. Samo da diše. Lekari rade svoj posao, ja stojim sa strane, molim se u sebi kao nikada do tada. Ne tražim čuda, samo da mi dete bude dobro.

U jednom trenutku, dok sedimo u hodniku bolnice, pogled mi pada na direktorku škole, Milenu. Stoji pored mene, ćuti, ali joj suze same teku. Ne pokušava ni da ih sakrije. U tim suzama sam video iskrenu brigu, ljudskost i odgovornost. Tada sam shvatio da ovo nije samo naša bol, već trenutak koji pogađa svakog ko ima srce. Te suze su mi značile više nego hiljadu reči – značile su da moje dete nije samo broj, već dete o kome se brine i van kuće.

Moj sin, moj jedinac, prošao je kroz iskušenje koje ne bi trebalo da doživi nijedno dete. A ipak, izašao je iz njega živ, svestan i sa verom da će sve biti dobro. Rođen pod srećnom zvezdom. Pogledan od Boga. A ja, kao otac, nosiću zauvek u sebi taj dan kao zavet – da ću ga čuvati, voleti i biti uz njega jače nego ikada. Jer dete je svetinja. I nema ničega važnijeg od toga.

Koliko si mali pred sudbinom, a opet zahvalan do neba kada shvatiš da te je Bog pogledao. Tog dana sam naučio da se sve u životu može nadoknaditi – i posao, i novac, i vreme... ali dete ne. On je moj svet. Moj smisao. Moj razlog.

Sedam na hodnik Tiršove, spuštam glavu i tada shvatam da još nisam javio ženi. Ruke mi drhte dok uzimam telefon. Kako da kažeš majci da joj je dete palo sa drugog sprata? Kako da izgovoriš te reči, a da joj ne slomiš srce? Glas mi puca, biram rečenice, skraćujem istinu, pokušavam da budem jak i miran, iako u sebi gorim. Kažem joj da je povređen, da smo u bolnici, da je svestan.

Dok čekamo snimanja, nalaze i odgovore, vreme ponovo staje. Gledam u zid, u sat, u vrata ordinacije. Svaki izlazak lekara mi zaustavi dah. Molim se tiho, bez velikih reči, onako kako se moliš kad ti je sve oduzeto osim vere. Govorim u sebi: BOŽE, UZMI SVE ŠTO IMAM, SAMO MI DETE SAČUVAJ.

Kada su rekli da ima "samo" prelom noge i da je sve ostalo u redu, osetio sam olakšanje i težinu u isto vreme. Olakšanje jer je moglo biti neuporedivo gore. Težinu jer znaš da bol tek dolazi, ali i zahvalnost jer si dobio još jednu priliku. Shvatio sam... mog sina je sam Bog pogledao. Spasio ga. Sačuvao. Rođen pod srećnom zvezdom. Tačka. Kraj.

Dok sam mu držao ruku, znao sam jedno: sve ćemo izdržati. On zbog svoje snage, ja zbog ljubavi. A taj datum 12. 12. i Hitna koja dolazi u 12 h, ovaj strah i ova zahvalnost... ostaće zauvek urezani u meni kao podsetnik koliko je život dragocen i kako je dete svetinja.

Bože, zahvalan sam ti... I zahvalan ću ti biti do kraja mog života", piše na kraju potresne priče Filip na svom Fejsbuk profilu, a koga je jedna teška i nezgodna situacija "naterala" da shvati šta je zapravo ono što je važno u životu.

(Telegraf.rs)