Kao mali jeo samo hleb i šećer, a danas poklanja zlatnik prvoj bebi: Zoran je čovek velikog srca iz Smedereva
Svake godine, na srpsku Novu godinu, Zoran Ignjatović iznova potvrđuje da uspeh ima smisla samo ako se deli. Već pune dve decenije, bez prekida, ovaj smederevski preduzetnik poklanja zlatnik prvorođenoj bebi u ovom gradu na Dunavu, u Smederevu čineći taj gest jednim od najlepših i najdugovečnijih primera lične dobrote u Srbiji.
- Ove godine zlatnik je pripao dečaku Petru, sinu Ane Đorđević. Petar je na svet došao kao pravi "zlatni dečak", težak 4.140 grama i dug 52 centimetra, -kaže za RINU Zoran.
Preporučujemo
Spremite se! Stiže ledeni vazduh iz Sibira, temperatura pada na -15: Očekuju se olujni udari vetra od 100 km/h
Vlasnik pečenjare šokirao sve porukom na vratima, Srbi zanemeli: Poklanja pečeno prase, a baš OVO je uslov
Iza ovog gesta stoji životna priča kakva se retko čuje. Ignjatovićev put do uspeha nije bio lak, niti unapred iscrtavan. Sve je počelo šezdesetih godina prošlog veka, kada se zaputio u Italiju sa namerom da kupi garderobu. Iz Trsta se, međutim, vratio bez farmerki, ali sa idejom koja mu je promenila život – u torbi nije bilo pantalona, već pakovanje feroda.
- Video sam ferode u izlogu i shvatio da se kod nas time niko ne bavi. Kupio sam malo, za probu. Sve sam ugradio za mesec dana. Posle sam se vratio sa torbom punom feroda i sve sam odmah prodao - priseća se Ignjatović.
Od tog trenutka posao je rastao. Ubrzo je robu iz Italije dovozio u šleperima, proširio proizvodnju na lamele i teretni program, posebno važan za traktore koji su se zimi masovno remontovali u zadrugama širom Srbije. Radionica Ignjatovića postala je poznata daleko van Smedereva, a njihov rad tražen i van granica zemlje.
- Nova lamela za ferguson koštala je 1.200 maraka, a mi smo remont radili za 600. Ljudi su stajali u redovima - kaže Zoran.
Ipak, iza uspeha stoje i teške godine. Detinjstvo obeleženo siromaštvom, rad "u službi" do tridesete godine i skromnost koja je pratila svaki dan ostavili su dubok trag.
- U školu sam išao sa dva parčeta hleba i malo šećera. Druga deca su nosila batake i pržena jaja. Meni je ispao i taj šećer – i plakao sam, priča danas sa osmehom.
Upravo iz tih uspomena, iz teškog puta i porodičnog vaspitanja, rodila se potreba da se daje. Zlatnik za prvorođenu bebu nije reklama, niti obaveza – već lični zavet čoveka koji zna koliko malo znači nekome ko ima, a koliko mnogo onome ko tek počinje život.
(Telegraf.rs/Rina)