Baka i šestoro unučadi žive u trošnoj kući bez struje u Lozoviku: "Za mene nije važno, važno da deca imaju"

U Lozoviku na kraju sela stoji kuća koja je, činilo se, mogla svakog trenutka da se sruši. Zidovi su ispucali, plafon preti da padne, krov propušta, a svaki udar vetra čini da cela kuća zadrhti. Kad padne mrak, pada pravi mrak. Nema struje, vodu nose u flašama, kupatila nema, kreveta nema dovoljno, pa deca spavaju gde stignu, na dotrajalim i škripavim ležajevima.

U toj kući živi porodica Acić koju čine šestoro dece i njihova baka. Kada je srpska humanitarka Tamara Misirlić posetila porodicu, baka nije mogla da sakrije suze:

Preporučujemo

"Važno da su mi deca živa i zdrava, drugo nije važno. Drugo ćemo da se snađemo," šaptala je kroz suze.
"Neka ih čuva Bog. Ja samo za decu mislim. Za mene nije važno. Važno da deca imaju."

Njihovi uslovi su teški i nehumani, nema gde da se okupaju, nema osnovnih udobnosti.

"Sirotinja. Beda neviđena. To su moja deca, a bez njih bi mi bilo teško. Teško mi je ovako kad nemamo uslove neke, na primer da se okupaju, i kuća da ne padne, da ne izginu deca" priča baka. Svake noći leži budna, sluša kako kuća škripi i ne usuđuje se da spava:
"To razmišljam, ja ne smem da spavam noću. Čim lupi nešto, ja ripam, strah me za decu."

Struje nemaju već deset godina, ali ljubav prema deci je beskrajna:
"Moju decu volim više nego sebe," kaže baka, žena čija snaga i hrabrost diraju svakoga ko je sretnu.

Otac radi od jutra do mraka samo da deca ne osete glad, a najstarija Milica pomaže koliko može, ćuti, radi, čuva mlađe. Ta deca su skromna do bola, ne traže ništa, ne žale se, a ipak gaje nadu da postoje dobri ljudi koji će im pomoći.

U toj trošnoj kućici, u surovim uslovima, njihova nada i ljubav jedno za drugo sijaju jače od svakog mraka.

(Telegraf.rs)