Pogledao sam u retrovizor pogrebnih kola i VIDEO OČI: Čuveni pogrebnik Drnda za Telegraf! Vozio i Miloševića

Stara narodna izreka kaže da je smrt jedini siguran posao. Od pamtiveka, ljudska bića su tražila načine da dostojanstveno sahrane svoje najbliže. Ta potreba je kroz milenijume ostala ista, čime nas smrt povezuje sa našim precima.

O smrti, kao i o nasušnom hlebu, su pisane pesme, knjige, oko nje su vođeni ratovi. Važnost njenog obeležavanja se ne svodi samo na to, već i na folklor grobarskog zanata čiji je zadatak da pokojnike mirno i dostojanstveno preseli u zagrobni život. Jedan od ljudi koji su svoje ime zacementirali u kolektivno pamćenje cele Srbije jeste Radiša Mihajlović, većini poznat po nadimkom "Drnda". Od mnogobrojnih vozila sa nazivom firme koja se mogu videti širom Srbije, do činjenice da je Radiša lično prevozio sanduk svog požarevačkog sugrađanina, Slobodana Miloševića, "Drnda" je nadimak koji je prodro u sve pore društva.

Preporučujemo

- Ja sam Radiša Mihajlović, rođeni Kučevljanin, poznatije po Đorđu Marjanoviću, a vremenom sam se preselio u Požarevac. Ali, moj početak je u Nemačkoj. Moj najbolji prijatelj je, nažalost, preminuo i mi smo se, nas 13 drugara, organizovali da ga transportujemo, organizujemo prevoz pokojnika za Srbiju, budemo tu na sahrani. Ja sam se prvi put susreo sa pokojnikom i sa nekom takvom organizacijom prevoza pokojnika i tako sve. Kad smo se vratili u Nemačku posle te sahrane, meni je počelo da se to mota po glavi; kako je ovo, šta sam video u Nemačkoj, a šta sam video ovde, kakva je organizacija tamo, kakvi su kovčezi tamo, cveće i to sve je počelo da mi se vrti. Pošto sam ja vozio autobus u Nemačkoj, trgovao sam i automobilima. Onda sam počeo da razmišljam i upitao sam prevoznika, da li bi on prihvatio da ja radim za njega. Ja bih kupio auto i to sve, i on kaže da bi prihvatio. Tako sam ja kupio prvi auto, sanitetsko vozilo, koje sam sam preradio u pogrebno vozilo i počeo da vozim za njega. I u tim slučajevima kako sam dovozio za Jugoslaviju, ja sam onda, gde god sam se sreo sa pogrebnom radnjom, odmah se raspitivao oko posla i sve sam to sebi zapisivao. Nisam ni ja slutio da ću ja da se preselim jednog dana u Srbiju, to jest u Jugoslaviju tada, i da ću ovde da otvorim - ispričao je "Drnda" ekipi Telegraf.rs koja je došla kod njega u posetu.

S obzirom da je svoje pogrebno preduzeće počeo takoreći "od nule", Radiši je bilo potrebno vreme da izgradi firmu. Ipak, to nije bio jedini aspekt na koji je morao da obrati pažnju. Samo prisustvo pokojnika je izuzetno neprijatno iskustvo za mnoge ljude. Pored toga, emotivni teret koji smrt ostavlja na žive može biti jako težak, poznavali pokojnika ili ne. Upravo je to nešto sa čim se "Drnda" susreo na početku svoje karijere. Iako sa osmehom, on jasno pamti svoje suočavanje sa smrću.

- Moj prvi prevoz koji sam prevozio, za Jugoslaviju, prolazeći kroz Minhen, već je tu negde sumrak bio. Kako sam ušao u grad, koji je veliki, ulazili smo kroz te tunele, podvožnjake i to sve, i na zadnjem podvožnjaku u jednom trenutku ja vidim na retrovizoru svetlo pozadi. Malo je bilo neugodno, otkud svetlo, šta je? U stvari, to je bilo sanitetsko vozilo koje je imalo prekidače za svetlo unutra, a imalo je i u tom tovarnom prostoru. Ostao sam suzdržan, ali nije mi bilo svejedno. Otvorim bočna vrata i onako preko kovčega. malo utegnut, probam one prekidače koje sam imao i ja. Nisam poznavao vozilo dovoljno, ugasio sam to i to je nekako prošlo. Druga, isto u tom prevozu, isto jedna situacija; kroz Mađarsku, valjda me stigao umor, nisam ni spavao prošlu noć, pogledam u retrovizor i vidim dva oka. Malo se trgnem, a ono moje oči. Tako da su to te dve stvari koje su onako bile i nikad ništa više. Posle sam to prihvatio kao normalno i onda je to išlo svojim putem - prisetio se Radiša.

Ono što je našu ekipu dodatno kopkalo jeste kako je nastao čuveni nadimak "Drnda" po kome i cela firma sada nosi ime.

- Moja čukunbaba se zvala Dinda. Kad se ona udala za čukundedu i kad se pradeda rodio, drugi su ga zvali "Steva Dindin", i neko od dece ubacio "r", "Steva Drndin". I od pradede faktički počinje taj nadimak, evo i danas sina i unuke zovu tako - otkrio nam je.

Reakcije na na činjenicu da je pogrebnik su različite. On ističe da to zavisi od osobe do osobe i od njihovog prethodnog iskustva sa takvim situacijama.

- Neko je skeptičan, neko zahvalan. Kako ko. Ako je neko već imao neke smrtne slučajeve, onda on kaže: "Okej, vi ste okej i lepo je imati vas kad se tako nešto desi." Neko ko nije imao, njemu je to malo onako: "Jao, nemoj s tobom da se družim" i tako. Ja uvek imam neku šalu, pa kažem: "E, bolje se druži sa mnom, da bih te ja preskočio u knjizi tamo" - otkrio nam je kroz smeh.

Dodao je i da ima ljudi kojima je neprijatno kada dođu u njegovu radnju i budu okruženi velikim brojem sanduka, a onda nam je ispričao anegdotu koja nas je sve nasmejala.

- Imali smo i jedan specifičan slučaj gde je žena za života probala kovčeg tu. Postavili smo kovčeg, legla je, da l' njoj to odgovara: "E, takav ću ja" - prisetio se.

Humor jesrte dobar način borbe sa gubitkom, te generalno među Srbima ne postoji zadrška kada su šale u vezi smrti u pitanju. Ipak, postoje neke okolnosti gde ne postoji način da se turobna atmosfera i razarajuća osećanja ublaže. To su oni najteži trenuci, pre svega za porodice, za bližnje, ali i za njega kao svedoka tih strašnih slika.

- Najteže je s decom. Kad se desi smrtni slučaj deteta, tu smo svi emotivno... - Radiša je zastao na nekoliko trenutaka, a onda nastavio:

- To je nešto najteže. Sve ovo drugo ide, sve to prolazi, ako su već neke bolesne, starije osobe, smatra se da je to, ipak, negde, normalno i da stvari idu nekim redom, ali najteže je s decom. Recimo, ja sam imao jedan slučaj, bilo je u Lincu (Austrija), da se beba rodila u petak, a u nedelju preminula. Mi smo u utorak došli po nju. Znači beba, bukvalno. Morali smo da vadimo izvod iz knjige rođenih, pa smo onda vadili izvod iz knjige umrlih. Znači to je tuga, to je žalost, ali roditelji su ipak hteli da je dovezu i sahrane ovde - rekao je uz dubok uzdah.

Ono što firmu "Drnda Internacional" zaista čini međunarodnom, po čemu je i postao poznat, jeste da njihove usluge pokrivaju celu Evropu, čak i šire. Neretko organizuju prevoz i sa drugih kontinenata nazad za Evropu, ali kada su u pitanju naši ljudi koji žele da budu sahranjeni u Srbiji, porodice ne moraju da brinu. Svaki kutak Evrope je u dometu vozila sa natpisom "Drnda", a ima ih oko 30.

- Pokrivamo sve države Evrope; Englesku, nordijske zemlje, sve. Čak i Rusiju. Bili smo i u Ukrajini, Moldaviji... Tako da za nas ne postoje prepreke što se tiče Evrope. Najdalja destinacija nam je bio Sovjetski Savez tadašnji, republika Tatarstan, grad Kazanj. Bilo je nekih tri i po hiljade kilometara u jednom pravcu. Pa celu nedelju smo proveli dok se otišlo tamo po pokojnika, našeg čoveka iz Jagodine - istakao je.

Uprkos činjenici da se njegov posao zasniva na tužnim, neretko i tragičnim okolnostima, ponekad se događaju scene koje bi se sjajno uklopile u neku crnu komediju. Radiša nam je upravo ispričao jednu takvu priču, zadržavajući smeh.

- To je bilo u vreme embarga. To prvo vozilo koje je bilo, napomenuo sam da je to bilo sanitetsko vozilo što je prepravljeno u pogrebno, i onda je sa strane imalo one štrafte, znate na sanitetu kako stoji jedna štrafta se ne vidi malo, pa se druga vidi i tako. Vozač stao na pumpu da pita ima li goriva, pošto je bio embargo. Ali pozadi smo mi imali još jedno rezervno sedište, to je tako od saniteta bilo, gde su doktor ili sestra sedeli pored pokojnika, i bio je neko od familije. I kad je vozač stao, pita ima li goriva, onaj kaže „ima“, toči gorivo tu na desnoj strani, a ovaj koji je sedeo pozadi kucnuo mu na prozor i kaže: „Je li, imaš naftu?“, a točilac je, videvši to, pao u nesvest - zasmejao se.

Uprkos tome što su sankcije 90-ih bile teške u Srbiji i ljudi su imali pregršt problema, firma je radila besprekorno, uprkos brojnim ograničenjima koja su tada bila nametnuta od strane međunarodne zajednice. Uspehu firme u tom periodu doprinela su dokumenta koje je Radiša imao još iz vremena kada je radio u Nemačkoj, odnosno od vremena kada je i počeo da se bavi ovim poslom.

- Mnogo smo tada imali posla jer niko sa strane nije dolazio, svi su se plašili. Nismo mogli da izlazimo iz zemlje, ako se ne varam, baš u tom periodu, ali pošto sam ja imao nemačke papire, ja sam putovao redovno. Tako da sam non-stop bio na putu. Znači dođem, odmorim pet-šest sati i ponovo nazad. Tako da je tada bilo mnogo prevoza i čekalo se recimo negde po pet dana, četiri, po nedelju dana, zavisi kako se stigne, jer baš su nam pravili probleme. Ali se u suštini sve ispoštovalo - prisetio se.

Zahvaljujući dragocenom iskustvu u Nemačkoj, Radiša je pripremljen došao u domovinu i odmah se istakao kvalitetom usluge, i uveo novine u posao pogrebnika koji je do tada bila neviđena novina.

 - Ja sam dve godine radio za tog našeg čoveka u Štutgartu u Nemačkoj, vozio za njega. Nakon dve godine, kad sam ja malo stasao, snimio ceo posao i ukapirao šta, gde, kud, kako, onda odlučim da se vratim kući u Srbiju, to jest u Kučevo, moje rodno mesto. Tamo sam otvorio lokal i krenuo. U međuvremenu sam kupio još jedno vozilo, tako da smo već u Jugoslaviji tada, krenuli sa dva vozila. Uvek smo imali Mercedese. Kad sam počeo sa tim Mercedesom, onda je bilo puno ljudi koji su me pitali: "Je li, je l' to komunalno kupilo ovo?" Ne mogu ljudi da shvate, jer se vozilo u nekoj Ladi, u nekom Pezejcu, traktorima na sprovode i to, dok sam ja uveo neke novine. Počeo sam iz mog rodnog mesta Kučeva, pa sam se onda vremenom širio, otvorio u Rabrovu, i onda odlučim da pređem u Požarevac. Tu gde je sada naša cvećara, tu mi je prvi lokal bio pod kirijom. Sad, hvala Bogu, je sad sve naše, imamo naše objekte, svi su naši, ne plaćamo nikome kiriju - ponosno je izjavio.

Ipak, da bi se došlo do obima u kome sada firma posluje i postigla ovoliku uspešnost, bili su neophodne godine i godine ulaganja, što novčano, što fizički, a i emotivno.

- Otprilike nekih 15 godina je bilo samo ulaganje. Ostavljalo se tek toliko koliko da se ima za normalno za život i za odmor, to nije bilo sporno, ali štednje nije bilo. Znači sve što je bilo viška novca, to je ulagano u objekte, u prerađivanje, u vozila, u robu. Tako da smo uvek radili to. Tek posle nekih 15 godina počelo je malo da se ostavlja na stranu i tako - objasnio je.

Ono što nam je posebno zapalo za oko kada smo posetili "Drnda Internacional" je bio zid koji je bio pokriven diplomama, priznanjima i zahvalnicama, te smo pitali Radišu u vezi toga.

- Pa gledajte, mi smo sponzori svima. Kako sam bio ja, tako je i sin. Hoćemo ljudima da pomognemo, da li su to organizacije, da li su klubovi, da li neka humanitarna pomoć i to sve. Kroz to smo dobili mnogo zahvalnica, tako da ne bih mogao da izdvojim nijednu nešto specifično. Svuda smo gde god je moguće, da li su to neke proslave, humanitarne akcije... Evo i sin nastavlja isti taj posao. Ja sam to isto radio, pomagali smo crkve i klubove, znači gde god je moglo. Ima tu mnogo zahvalnica, čak ja mislim da jedan deo još nije ni istaknut - ponosno nam je kazao.

Firma se sada nalazi na svom vrhuncu. Radiša je pre šest godina otišao u penziju, pa je posao nastavio njegov sin, koji je uspešno posluje.

- Mi imamo negde oko 30 vozila pogrebnih i 50 radnika ukupno. U svim prodajnim objektima imamo i vozila i prodaju. Imamo četiri prodajna objekta: u Kučevu, Rabrovu, Velikom Gradištu i Požarevcu. U Beču imamo isto prodavnicu, odnosno predstavnika koji pokriva Austriju što se tiče papirologije i svega, a vozila idu odavde - rekao nam je.

Što se tiče ponude, mušterije mogu pronaći sve što je neophodno za jedan sprovod. Iako su sanduci i cveće najupadljiviji u ponudi, izbor ide daleko preko toga.

- Imamo bukvalno sve, osim tog grobnog mesta. To ne možemo da određujemo mi, ne možemo ni mi da im kupujemo, to mora porodica sama da uradi. Ali što se tiče transporta ili preuzimanja pokojnika (pričam o lokalu), od preuzimanja pokojnika, zadržavanja u hladnjači, oblačenje pokojnika, šminkanje eventualno... sve zavisi šta porodica traži. Mi imamo tamo oproštajno odeljenje u drugom objektu gde su nam hladnjače i to, mogu čak da izlože, to je besplatno, da izlože pokojnika tu, jer na groblju u Požarevcu se kovčeg ne otvara. E sad, ako neko želi da otvori, da se oprosti, da bude otvoreno i to, pošto ne može na groblju, onda mi to nudimo u tom našem oproštajnom odeljenju, u toj sobi, da tu može da se oprosti porodica i da bude i otvoreno, čak i u hladnjači ali u staklima, tako da se to sve vidi. Digli smo to na neki nivo. Koliko sam ja to digao na neki nivo, moj sin je još prevazišao mene, otišao još dalje, tako da je to stvarno otišlo mnogo daleko što retko, mislim čak i da nema u Srbiji - ponosno je poručio.

Od kada je njegov sin, Milan, preuzeo posao, mnogo stvari se promenilo. On je najviše fokusiran na modernizaciju, tako da firma ide u korak sa vremenom, bez imalo muke. Ulaganja nikada ne prestaju.

- Verujte, modernizacija je mnogo otišla. Videli ste ovaj prodajni prostor, po meni recimo možda i čak ne bi trebalo tu da se nešto menja, ali ne, on to već hoće da menja, hoće to da modernizuje. Videli ste cvećaru, u cvećaru je samo uloženo 20.000 evra da bi se modernizovala, da to bude na nekom nivou. Znači on već diže nivo, radi mnogo na modernizaciji firme, na tehnologiji. Imamo i video bimove ovde na ulazu. On mnogo ulaže na modernizaciju firme.

S obzirom na dugi niz godina iskustva koje ima, upitali smo ga i da li je ikada imao neke neuobičajene zahteve.

- Najviše traženo je bilo vozilo Slobodana Miloševića. Pošto sam ga ja lično vozio na zahtev organizacionog odbora iz Požarevca. Ja sam ga lično vozio i onda su često znali da traže vozilo u kome smo njega vozili. Desi se da traže posebne garniture, ali mi u suštini sve to imamo.

Sama sahrana Slobodana Miloševića mu je ostala izrazito urezana u sećanju. Sudeći po njemu, to je bio jedan od najizazovnijih dana u njegovoj karijeri.

- Uf, uf, moram da kažem uf. Ovde kroz grad, verujte, bilo je negde 75.000 ljudi, to je procena bila. A bilo je 960 ili 926 reportera, znao sam tada sve u broj, čak i ove svetske televizije su bile. Tako da je bilo onako teško voziti kroz onu masu ljudi, pa su mi na kraju krajeva bacali cveće i vence preko haube. Srećom onaj iz pleh muzike koji je bio, dobošar, bio je onako visok, pa sam se bazirao na njega da mogu da vozim. To je bilo strašno. Jako puno naroda, gužva je bila dok smo došli do groba - govorio je.

Pitali smo ga kako je uopšte i došao u situaciju da vozi sanduk u kome se nalazi bivši predsednik.

-Ja moram mog kuma da pomenem, mog kuma Jocu Gorionika, on i sadašnji generalni direktor Poštanske štedionice Banke Bojan Kekić, oni su bili zajedno u MB-u. Ja sam bio nešto u Beogradu i onda su me oni zvali da li hoću da vozim. Normalno, ja sam pristao. Tako da su oni bili prvi koji su insistirali na tome da vozim ja. Mi smo preko noći dekorisali taj auto. Prednji branik smo mu farbali preko noći jer je bio od mušica udaran od daleke vožnje, imao je tačkice. A u zadnjem tovarnom delu gde kovčeg stoji, tu smo stavili čipkaste svile. To smo sve lepo dekorisali tako da to bar izgleda lepo. I na kraju kad smo došli do kuće gde smo ostavili kovčeg, nisam mogao da izađem iz vozila, tek sam izašao u toku noći dok se narod sav razišao - ispričao je.

Iako neki nisu bili oduševljeni što je vozio Miloševića, Radiša ističe da je on pre svega profesionalac, a da je pre svega svestan da će taj događaj skrenuti ogromnu pažnju na njegovu firmu, što je na kraju i bio slučaj.

- Pa neki su onako negodovali što, kako, ali to je naš posao i to je to. I što je najbitnije od svega toga, ponudili su da plate. Ja sam rekao da ne košta ništa. "Ne, hoće da plate." Dobro, 500 dinara (smeh). Smatrao sam da mi je to veća reklama nego šta da plate, stvarno nisam to hteo da prihvatim - zaključio je Radiša.

(Telegraf.rs)