Medicinsku sestru sam zvala mama! Ispovest Aleksandre koja se bori za prvi korak: "Kad oni odu, ostaću sama"

Rođena u 28. nedelji sa samo 1.100 grama, odvojena od porodice i odrasla po bolničkim sobama, Aleksandra Vukašinović danas vodi najvažniju bitku u životu. Dok se bori sa teškim spazamima i bolovima, ova hrabra devojka uči za fakultet i sanja samo jedno, da jednoga dana stane na svoje noge i stvori topli dom kakav nikada nije imala.

Život Aleksandre Vukašinović (24) iz Aranđelovca od prvog udaha bio je sve samo ne lak. Rođena daleko pre vremena, u 28. nedelji gestacije, sa svega 1.100 grama, njena prva borba započela je u hladnom inkubatoru gde je provela prva dva i po meseca života. Zbog teških komplikacija tokom trudnoće njene majke, koja se borila sa lupusom, epilepsijom i visokim krvnim pritiskom, Aleksandra je pretrpela asfiksiju na rođenju, respiratorni distres sindrom i periventrikularno krvarenje. Bili su to surovi nagoveštaji dijagnoze koja će joj trajno obeležiti život: cerebralna paraliza.

Preporučujemo

Dijagnoza je zvanično potvrđena 2001. godine u Institutu za zdravstvenu zaštitu majke i deteta. Od tog trenutka, Aleksandrino detinjstvo gubi bezbrižnost i seli se u rehabilitacione centre.

- Do sedme godine života moj ritam je bio takav da sam tri meseca provodila na rehabilitaciji, a tri meseca kod kuće. Od sedme godine, kada je krenulo školovanje, kući sam se vraćala samo za praznike i vikende. Više pamtim trenutke, mirise i lica iz bolnice nego iz rođene kuće - započinje Aleksandra svoju potresnu ispovest rečima koje sežu pravo do srca.

U Specijalnoj bolnici za cerebralnu paralizu i razvojnu neurologiju u Beogradu prolazila je kroz intenzivne fizikalne, radne, defektološke i logopedske tretmane. Osuđena na ranu odvojenost od porodice, toplinu i majčinski zagrljaj tražila je u onima koji su brinuli o njoj.

-  Medicinsku sestru, moju omiljenu, zvala sam "Mama Ilić". Kada ste dete i provodite mesece van kuće, vežete se za ljude koji vas neguju. Moja majka je od mog rođenja imala teške zdravstvene probleme sa bubrezima i epilepsiju. Nažalost, sa njom nisam uspela da izgradim duboku emotivnu vezu, nije bila u stanju da se brine o meni na taj način. Preminula je 2023. godine - tiho govori Aleksandra.

Srednja škola, smer tehnička priprema grafičke proizvodnje u Novom Sadu, donela je nove izazove. Bio je to jedini smer po redovnom planu i programu koji je mogla da upiše, ali je odvojenost od kuće donela dodatnu samoću.

- Škola u Novom Sadu je bila još teža u tom smislu. Kući sam odlazila samo kada bih se razbolela. Za mog dedu je moj povratak kući bio pretežak — i finansijski i fizički. On je u kući imao bolesnu ćerku o kojoj je morao da brine sam. Bilo je tu i svađa, i teških reči, i teških trenutaka... Ponekad je bilo neizdrživo, ali ja mu ništa ne zameram. Razumem ga, nosio je ogroman teret na svojim leđima - ispričala je Aleksandra.

Da stvar bude još gora, njen otac nije pokazao da razume šta odgovornost prema detetu znači.

- Moj otac je posebna priča. Ja ga zapravo nisam ni upoznala. Sećam se samo da sam ga par puta videla na sudu. Sećam se njegovih plavih očiju, prosede kose i nekog nervoznog hoda. Nijednom mi u životu nije prišao, niti me je pitao kako sam, kako živim, treba li mi nešto. Samo je vređao moju mamu i moju babu... - objasnila je.

Nakon završetka srednje škole, Aleksandra je napravila pauzu. Želela je da nadoknadi propušteno vreme sa porodicom. Ali borba za budućnost naterala ju je da krene dalje. Prošle godine upisala je Filozofski fakultet u Novom Sadu, smer Pedagogija.

- Fakultet sam upisala pre svega da ne bih bila na teretu babi i dedi. Upisala sam pedagogiju jer neizmerno volim decu i rad sa njima. Dok sam boravila u Sokobanjskoj, posmatrala sam rad pedagoga i defektologa i videla koliko ta podrška znači maloj deci. To me je duboko dotaklo. Želim da i ja jednog dana pružim ruku nekom detetu i kažem mu da nije samo - rekla je sa nadom u glasu.

Međutim, telo je počelo da posustaje pod teretom godina i teške dijagnoze. Cerebralna paraliza je, kako Aleksandra objašnjava, surova bolest: "Uspeh i pomak se jako teško i sporo postižu, a pogoršanje dođe preko noći".

Poslednjih meseci, Aleksandrino stanje se drastično pogoršalo. Jaki spazam prožima joj celo telo, lekovi daju minimalno olakšanje tek toliko da spreče nekontrolisano trzanje, a hronični bolovi u vratnoj kičmi i trnjenje ruku postali su njena svakodnevica.

- Jako sam spazmična... - govori Aleksandra kroz suze dok se javlja iz Bukovičke banje:

- Trenutno sam na rehabilitaciji, dva terapeuta rade sa mnom, vežbaju me, jer jedan čovek jednostavno ne može sam da se izbori sa spazamom u mojim mišićima.

Glavni motiv da upravo sada krene u svoju najveću životnu borbu jeste surović realnost koja je čeka.

- Moj deka je star, ima 75 godina. Baka je teški bolesnik i dementna je. Svesna sam da oni neće biti tu zauvek. Zato sam sada ušla u sve ovo sa operacijom. Moram da postanem što sposobnija i samostalnija za dan kada njih više ne bude bilo, jer ja nemam nikoga drugog u životu. Doslovno nikoga - sasula je svu surovu realnost u jednu rečenicu.

Rešenje za Aleksandrine teške deformitete, kontrakture kukova i kolena i jak spazam jeste kompleksno operativno lečenje u Turskoj, nakon koga sledi višemesečni intenzivni rehabilitacioni oporavak u specijalizovanim ustanovama.

- Svi misle da ću ja nakon operacije u Turskoj samo ustati i sama prošetati. To nije baš tako jednostavno i ja sam realna. I ja se nadam tome iz sve snage, ali to niko ne može unapred da garantuje. Ono što je sigurno jeste da će mi nakon operacije noge biti potpuno prave i da ću uz rehabilitaciju moći stabilno da stojim. A ja verujem u jedno: tamo gde ima stajanja, ima i koraka! Boriću se svim snagama da to postignem - rekla je borbeno.

Za ovaj poduhvat potrebna su ogromna finansijska sredstva koja njena porodica nema. Ukupan iznos pokriva operaciju u inostranstvu, postoperativni oporavak, banjsko lečenje, ortopedska i medicinska pomagala, lekove, kao i troškove smeštaja i puta.

- Za kompletan proces fali mi još nešto manje od 9.300.000 dinara (tačnije 9.266.800 RSD). Operaciju još nisam zvanično zakazala iz čistog straha da neću uspeti da sakupim dovoljno novca. Čim se približim cilju, zakazaću termin - iskrena je Aleksandra.

Uprkos svim ožiljcima na duši i telu, ova mlada devojka ne gubi veru u ljude i u bolju budućnost. Njena najveća želja nije materijalno bogatstvo, već ono što je mnogima podrazumevano, toplina doma.

- Moja najveća želja je da jednog dana imam svoje dete i supruga. Da budem brižna, sposobna majka i žena. Da sa svojim detetom izgradim sve ono prelepo što nisam imala prilike da doživim i izgradim sa svojom majkom... - zaključila je Aleksandra, a nada da će joj se želja ostvariti ostaje i u mom srcu.

Aleksandra je svoju borbu otpočela. Pokazala je nesalomivu volju upisavši fakultet i boreći se sa svakim novim danom i bolom. Sada smo na redu mi. Ne dozvolimo da ova hrabra devojka ostane sama u svojoj najvažnijoj bitci. Budimo njena snaga!

KAKO MOŽETE POMOĆI ALEKSANDRI?

Pomozimo Aleksandri Vukašinović da ode na operaciju i dobije šansu za samostalan život!

• SMS poruka: Pošalji 1977 na 3030 (Cena poruke je 200 dinara, PDV se ne naplaćuje)
• Dinarski račun: 160-6000002498839-80
• Devizni račun: 160-6000002499588-64
• IBAN: RS35160600000249958864
• SWIFT/BIC: DBDBRSBG

Svrha uplate: Za Aleksandru! Budimo humani!

(Telegraf.rs)