ISPLIVALI "DUHOVI" DUNAVA Reka presušila i otkrila nacističku flotu, ušli smo na brod koji nosi JEZIVU GLASINU

Dunav je ove godine na rekordno niskom nivou. Velike vrućine, praćene sušom su potpuno desetkovale ovu veliku i moćnu reku, ali su time otvorile i Pandorinu kutiju koja krije mnogobrojne "duhove" iz prošlosti.

Veliku pažnju javnosti privukli su ostaci raznih, zaboravljenih, brodova čiji su ostaci, po prvi put nakon mnogo decenija ugledali svetlost dana. Upravo taj fenomen je najprimetniji u Đerdapskoj klisuri, a zarđale metalne konstrukcije sa sobom kriju tajnu koja seže iz vremena Drugog svetskog rata.

Preporučujemo

Već danima, meštani prijavljuju da se vide brodovi, o čijem postojanju su do sada postojale samo pretpostavke, a o njihovom postojanju se govorilo šapatom. Zato smo odlučili da budemo vredni i uputimo se na višesatno putovanje do mesta Prahovo, na granici sa Rumunijom, gde se nalaze i brodovi - protagonisti naše priče.

Već sa obale su jasno vidljivi sprudovi na kojima su nasukane nekada moćne mašine. One su kraj svog putovanja doživele ovde, u septembru 1944. godine, kada su kao deo nemačke "Crnomorske flote" potopljeni da ne bi pali u ruke Crvenoj armiji koja se uveliko dala u hajku za njima. Tom prilikom je potopljeno oko 200 brodova, aviona i ostale ratne mehanizacije.

Ta operacija je ostala upisana u istoriji kao "Dunavski vilenjak".

Kada smo stigli tamo, meštani su nam objasnili da su "leševi" brodova poređani od đerdapske brane, sve do Crnog Timoka. Iako su neki brodovi vidljivi i u uobičajenim uslovima, neki su se tek prvi put pojavili.

Ovo je, kako kažu, najveća suša na Dunavu još od 1909. godine!

- Trenutna situacija je alarmantna. Ovo je najniži nivo Dunava od kako ja pamtim, a i meštani koji su stariji od mene ne pamte ovo. Pre 15-ak dana smo primetili brodove. Ovaj brod-bolnica se i ranije video, a ovi drugi delovi se uopšte nisu videli, a verovatno će se videti i više - objasnio je Nenad Vučković za Telegraf.

Upravo taj brod-bolnica je i najupečatljivi deo ove dunavske "izložbe". Nasukani na sprudu, na sred reke, njegovi ostaci su gotovo u potpunosti vidljivi iznad površine.

Nenadovom ljubaznošću, koji nas je čamcem dovezao do njega, smo mogli da ga osmotrimo izbliza, pa čak i da se popnemo na njega, ne znajući mračne glasine koje ga okružuju.

- Taj brod se zvao "Bamberg". Prema rečima starijih, on je u žurbi potopljen zajedno sa teškim ranjenicima. Ako je to istina, to ga više ne čini samo potopljenim brodom, već masovnom grobnicom - objasnio nam je kasnije kapetan Saša Marković tokom telefonskog poziva.

Ipak, to nije sve. Na tom sprudu nam se pridružio i jedan kajakaš. Zove se Pol, iz Irske je. Upravo je tog dana prvi put kročio u Srbiju na svom balkanskom putovanju i njegova prva destinacija bilo je ovo metalno čudo na samom kraju naše zemlje.

- Jedva čekam da nastavim svoje putovanje, radujem se da vidim ostatak zemlje - rekao nam je oduševljeno.

Zadržali smo na sprudu. Sama pomisao da je on inače pod vodom, i da su ovo retki trenuci kada ljudska noga može kročiti na njih, davala je utisak kao da smo ljudi na Mesecu. Pogled na Hidroelektranu Đerdap je spektakularan, a činjenica da je predivna i bratska Rumunija na dohvat ruke stvara neobičan doživljaj ušuškanosti.

Pri povratku, naišli smo na čamac sa rumunskom zastavom, a na njemu je bilo tuce ljudi koji su se tiskali. Mahali smo jedni drugima dok smo se mimoilazili.

Zapitali smo se kuda li su se oni zaputili. Da li su i oni neki novinari kao mi, ili cela televizijska ekipa?

Kada smo se vratili na našu obalu, dobili smo odgovor. Usidrili su se na jednom od sprudova, raširili suncobrane i izneli zvučnike sa kojih je počela da tutnja muzika koja je odjekivala nadaleko. Za njih je žurka tek počela.

Blago njima, najiskrenije. Želja da im se pridružimo je bila velika. Suzdržali smo se.

Mi smo se zaputili nazad, a Dunav je nastavio da teče - panta rei.

Njegovim tokom se nastavlja i njegova burna istorija. Od nekadašnje rimske granice sa varvarima, nebrojenim sukobima na njegovim obalama, te konačno Drugi svetski rat i "darove" koje je ostavio ovoj drevnoj reci.

Uprkos svemu, Dunav je sada svojevrsni vodeni autoput, entitet koji gotovo ima status živog bića. On sada povezuje države i narode, i nadamo se da će se taj miran tok nastaviti u nedogled.

Zaista bi bilo poražavajuće da za nekih 100 ili 200 godina, neki naši potomci izvlače brodove i eksploziv iz našeg vremena.

Ali da sagledamo sa tehničke stane, ovi potopljeni brodovi već decenijama predstavljaju veliki problem pri plovidbi Dunavom, što ovu deonicu čini jednom od najzahtevnijih na Dunavu. Na sreću, do sada nije bilo incidenata.

Da stvar bude još gora, od te silne žurbe kojom ih je tadašnja nemačka vojska potapala, u dubinama i dalje ima mnogo zaostalog eksploziva koji mora biti uklonjen. Istini za volju, neke olupine jesu već uklonjene, ali posao je daleko od završenog.

Prema trenutnom planu, do naredne godine trebalo bi da budu uklonjena sva mnoga plovila, nakon čega sledi uređenje rečnog dna. Za ovu godinu planirano je uklanjanje još nekoliko brodova, najmanje sedam.

Olupine kod Prahova, moraju biti uklonjene, jer se samo tako može obezbediti bezbedniji i efikasniji prolaz ovom najvažnijom evropskom rekom.

(Telegraf.rs)