Sve što ste znali o Kini je pogrešno! Kineskinja u Srbiji razbila zablude i otkrila zašto je izabrala Beograd

Odrastati u velikom kineskom gradu devedesetih, u jeku ekonomske tranzicije i pod strogim pravilima politike jednog deteta, a onda sa samo trinaest godina spakovati kofere i potpuno samostalno otići u Sjedinjene Američke Države, zvuči kao scenario za dramu. Za Džorijen, devojku koju danas mnogi znaju kao Jori Yeoh sa društvenih mreža, to je bila realnost.

Kineskinja Džorijen je rođena i odrasla u Jingjin, velikom lučkom gradu na severu Kine. Jingjin nije samo milionski grad u ekspanziji, već i mesto bogate istorijske baštine gde su se kroz vekove prožimali uticaji različitih evropskih kultura. Odrastajući u vreme kada je Kina doživljavala nezapamćen ekonomski bum i otvaranje prema svetu, Džorijen je iz prve ruke svedočila velikim promenama u svom okruženju, a sada je za portal Telegraf.rs razbila sve predrasude koje Srbi imaju o Kini. 

Preporučujemo

- Za mene, moj život u Kini je bio stvarno dobar. Bilo je to u vreme kada se Kina zaista razvijala i tako sam videla tu tranziciju u svom detinjstvu. Ja sam iz grada koji se zove Jingjin. To je zapravo veoma, nije međunarodno poznat, ali je veoma veliki grad u Kini i pun je različitih kultura. U centru grada zapravo, pre 100 godina ili pre 200 godina, sagradili su ga Nemci, Italijani, Velika Britanija kroz istoriju. Tako da je moj život u Kini bio stvarno zabavan - priseća se Džorijen svog detinjstva.

Ipak, najdominantniji društveni okvir koji je oblikovao njenu generaciju bila je državna politika jednog deteta. U zapadnim medijima i javnosti o ovoj politici često se govorilo sa dozom mračnih tonova, uz rasprostranjenu pretpostavku da su porodice striktno preferirale mušku decu i da je biti jedina devojčica u porodici bilo izuzetno teško, te čak i da su roditelji ostavljali bebe kada saznaju da su devojčice. Džorijen, međutim, razbija te zablude i objašnjava da su regionalne razlike unutar same Kine igrale presudnu ulogu u tome kako su se porodice odnosile prema rođenju devojčica.

- Da, ja sam jedino dete. Da, zapravo mislim da je u većem delu severne Kine veoma popularno imati devojčicu. Sve porodice misle, to je popularno verovanje, da su devojčice milije. Bolje je imati devojčicu nego dečaka. Iz kog razloga, mislim da je to samo zato što su generalno devojčice slađe i simpatičnije su, mislim - objašnjava ona, ukazujući na specifičnosti severa Kine.

S druge strane, situacija je u južnim delovima zemlje bila znatno drugačija i obojena tradicionalnijim shvatanjima porodičnog stakla i produžetka loze.

- Na jugu Kine, zato što, možda ne više sada, ali tada, mišljenja ljudi su bila konzervativnija, bila su malo više nazadna. Tako da oni misle da samo dečaci mogu da preuzmu očevo prezime, pa žele da se njihovi potomci nastave, znaš - dodaje Džorijen, objašnjavajući kako geografija i lokalna tradicija oblikuju porodične vrednosti u tako velikoj zemlji.

Pored regionalnih podela, nivo tradicije u samim porodicama uveliko je zavisio i od veličine sredine u kojoj se živelo. Gradovi poput Jingjina pružali su mnogo otvoreniju atmosferu.

- Moj region je tradicionalan, ali ne toliko tradicionalan. Zato što je veliki grad. Obično su veliki gradovi u Kini prihvatljiviji za nove stvari i za nove kulture - naglašava ona.

Kada je napunila trinaest godina, Džorijen je donela odluku koja će joj potpuno promeniti tok života. Napustila je porodični dom i otišla sasvim sama u Sjedinjene Američke Države kako bi nastavila obrazovanje. Odlazak u potpuno novu sredinu u tako ranom uzrastu iziskuje veliku hrabrost, ali i sposobnost brzog prilagođavanja.

Iako je u Kini pohađala međunarodnu školu, prvi susret sa američkom svakodnevicom doneo je logične jezičke i socijalne prepreke.

- Mislim, na početku, iako sam išla u međunarodnu školu dok sam bila u Kini, moj engleski još uvek nije bio toliko dobar kada sam prvi put otišla u SAD. Tako da je samo jezik bio mali problem, ali osim toga, mislim da pošto sam bila mlada, bilo mi je lako da se prilagodim novoj kulturi. Ali pretpostavljam da sam se prve godine, znaš, trudila da se uklopim - iskrena je Džorijen.

Njen novi dom postala je takozvana host family, porodica domaćina koja je prihvatila mladih međunarodnih učenika pod svoj krov. Upravo unutar te privatne, porodične atmosfere, Džorijen je doživela svoj prvi veliku kulturološki šok, koji i danas pamti sa osmehom.

Kulturološki šokovi često ne dolaze iz velikih političkih ili filozofskih razlika, već iz najjednostavnijih svakodnevnih navika i porodičnih rutina. Odrastajući na severu Kine kao jedino dete u porodici, Džorijen je bila naviknuta na tretman u kome su deca bila u potpunosti pošteđena kućnih poslova i fizičkog rada oko domaćinstva.

- O, zapravo je smešno. Dakle, kada sam se preselila u SAD, preselila sam se tamo sama, pa sam živela u porodici domaćina. I posle večere, ja i sva njihova deca smo morali da čistimo posle večere za porodicu. Ali zapravo u Kini, posebno u severnom delu, a ja sam jedino dete, deca su veoma razmažena. Ne radimo nikakve kućne poslove. Tako da nikada pre nisam prala sudove, pa je to bio šok da je svaki dan posle večere svako morao da čisti - priča Džorijen sa osmehom o tom iznenadnom susretu sa američkim konceptom porodične odgovornosti i rane samostalnosti.

Za devojčicu koja nikada u životu nije oprala tanjir iza sebe, svakodnevna obaveza da čisti kuhinju sa ostalom decom predstavljala je potpuno novu realnost. Bilo je to vatreno krštenje i prvi korak ka potpunoj samostalnosti.

Uprkos početnom šoku u kući, školsko okruženje pokazalo se kao izuzetno podsticajno i prijateljski nastrojeno. Džorijen se upisala u veoma malu privatnu srednju školu, u trenutku kada je ta ustanova prvi put počela da regrutuje učenike iz inostranstva.

- Da, bilo je lako jer u školu u koju sam išla, išla sam tamo prve godine kada su regrutovali međunarodne studente. Tako da su svi bili veoma radoznali u vezi sa nama. Bilo nas je osmoro iz Kine. Svi su hteli da budu prijatelji sa nama jer nikada nisu videli kineske studente tamo - priseca se Džorijen.

Mala sredina omogućila je da se učenici međusobno izuzetno dobro upoznaju i da se izbrišu barijere koje često postoje u velikim školskim sistemima.

- Definitivno smo se kliknuli jer je srednja škola bila mala škola generalno, tako da su zapravo svi bili veoma bliski. Bilo je samo 25 učenika u mom razredu, u mojoj generaciji. Tako da je u ukupno, u celoj srednjoj školi, bilo manje od 100 učenika. Svi su bili veoma bliski, veoma prijateljski nastrojeni i od pomoći - objašnjava ona.

Ta mešavina kineskog porekla, rane samostalnosti, američkog srednjoškolskog iskustva i kasnijeg akademskog obrazovanja na Bostonskom univerzitetu izgradila je od Džorijen izuzetno prilagodljivu i otvorenu osobu. Razumevanje dve potpuno različite svetske velesile, Kine i Amerike, dalo joj je jedinstvenu širinu pogleda na svet. Ipak, kako sama ističe, tek kada je nakon godina provedenih u Americi odlučila da potraži novu sredinu, shvatila je da joj u američkom društvu nedostaje nešto dublje i prisnije, nešto što je na kraju sasvim neočekivano pronašla na ulicama Beograda.

(Telegraf.rs)