Mladi Romi između obrazovanja, diskriminacije i odlaska: Pitanje budućnosti koje Srbija više ne može da odlaže

O položaju Roma u Srbiji godinama se govori kroz strategije, akcione planove, projekte i programe podrške. Ipak, između onoga što piše u dokumentima i života u mnogim romskim naseljima i dalje postoji veliki jaz. Posebno se to vidi kada govorimo o mladima – generaciji od koje se očekuje da promeni položaj zajednice, ali koja istovremeno sve češće razmišlja o tome da svoju budućnost potraži van Srbije.

Obrazovanje je napravilo vidljiv pomak. Sve je više romske dece koja završavaju osnovnu i srednju školu, a raste i broj mladih koji upisuju fakultete. Ipak, put od diplome do posla i dalje nije jednostavan. Zvanični podaci pokazuju da samo oko 17 odsto Roma i Romkinja završava srednju školu, dok je udeo onih sa visokim obrazovanjem oko jedan odsto. Nezaposlenost ostaje višestruko veća nego u opštoj populaciji.

Preporučujemo

Za mladog čoveka koji je uspeo da završi školu, sledeća prepreka često je tržište rada. Diskriminacija, nedostatak radnog iskustva, siromaštvo i slabija obrazovna struktura guraju mnoge mlade u privremene, nesigurne ili neformalno plaćene poslove. O tome svedoče i iskustva mladih Roma koji, uprkos obrazovanju, godinama traže priliku da dobiju prvi posao.

A onda dolazi odluka o odlasku.

Za mnoge mlade Rome odlazak u inostranstvo nije samo potraga za većom platom. To je pokušaj da pronađu sigurnost, uređeniji sistem i mogućnost da svojoj porodici obezbede život koji u Srbiji nisu uspeli da izgrade. Problem je što odlazak mladih ne predstavlja samo gubitak radne snage. Sa njima odlaze obrazovanje, znanje, ambicija i potencijalni budući lideri zajednice.

Ako njihova deca odrastaju u drugim državama, na drugom jeziku i u drugačijem društvenom okruženju, pitanje migracije postaje i pitanje dugoročnog očuvanja jezika, kulture i identiteta.

Ipak, bilo bi pogrešno ovu priču svesti samo na odlazak. Mladi Romi nisu generacija bez perspektive. Postoje brojni primeri uspešnih studenata, stručnjaka, preduzetnika, umetnika i aktivista koji pokazuju da se stvari menjaju. U pojedinim sredinama broj visokoobrazovanih Roma značajno je porastao u odnosu na prethodne generacije.

Problem je što pojedinačni uspesi još nisu postali sistemska promena.

Mladi Rom koji završi fakultet ne bi trebalo da bude izuzetak kojim ćemo dokazivati da je inkluzija uspela. On bi trebalo da bude deo generacije koja ravnopravno konkuriše za posao, napreduje u institucijama i učestvuje u donošenju odluka.

Tu odgovornost ne može imati samo država. Potrebno je da i sama romska zajednica više ulaže u obrazovanje, međusobnu podršku i uključivanje mladih u javni život. Ali od odgovornosti institucija se ne može pobeći. Ako mladi godinama slušaju o ravnopravnosti, a zatim na prvom koraku u profesionalnom životu naiđu na diskriminaciju ili zatvorena vrata, prirodno je da počinju da traže alternativu.

Zato je pitanje mladih Roma zapravo pitanje budućnosti Srbije.

Ne možemo istovremeno govoriti o demografskom oporavku, nedostatku radne snage i potrebi da zadržimo mlade, a zanemarivati deo mladih koji i dalje ima otežan pristup kvalitetnom obrazovanju, zaposlenju i društvenom napredovanju. Regionalna istraživanja upravo ukazuju na paradoks: dok tržištima rada nedostaje radnika, mladi Romi ostaju nedovoljno uključeni u kvalitetno obrazovanje i formalno zapošljavanje.

Zato nam nije potreban još jedan dokument koji će samo konstatovati problem.

Potrebna je politika koja će mladom Romu omogućiti da ostane, obrazuje se, zaposli, napreduje i odlučuje o svojoj budućnosti u zemlji u kojoj je rođen.

Jer kada mladi odlaze, ne odlazi samo jedan čovek.

Odlazi deo potencijala zajednice. A kada odlazi čitava generacija, pitanje više nije samo gde će oni živeti – već ko će sutra nositi razvoj romske zajednice u Srbiji.

(Telegraf.rs)